Pratio sam je celog dana kroz oči drugih ljudi, jedva svestan svog sopstvenog okruženja.
Ne kroz oči Majka Njutona, jer nisam mogao da izdržim još njegovih uvredljivih fantazija, i ne kroz oči Džesike Stenli, jer me je njena srdžba prema devojci činila besnim na način koji nije bio siguran za nevažnu devojku. Anđela Veber je bila dobar izbor kada su joj oči bile dostupne; bila je ljubazna – misli su joj bile mirne. A onda, ponekad, oči nastavnika su bile one koje su pružale najbolji pogled.

Bio sam iznenađen, dok sam je gledao kako se čitav dan sapliće – spotiče na pukotine na putu, zalutale knjige, i, najčešce od svega, svoja sopstvena stopala – što su je ljudi pomoću kojih sam je držao na oku smatrali smotanom.
Razmotrio sam to. Bilo je tačno da je često imala problema da uspravno stoji. Setio sam se njenog spoticanja o sto, onog prvog dana, klizanja po ledu pre nezgode, padanja preko dovratka juče… Kako čudno, bili su u pravu. Ona je bila smotana.

Nisam znao zašto mi je ovo bilo toliko smešno, ali glasno sam se nasmejao kad sam izlazio sa časa američke istorije i išao ka engleskom, a neki ljudi su me prostrelili čudnim pogledima. Kako da nikad ranije nisam ovo primetio? Možda zato što je bilo nečeg gracioznog u njenoj nepomičnosti, u načinu na koji je držala glavu, u luku njenog vrata…

Sada nije bilo ničega gracioznog kod nje. Gospodin Varner je gledao kad je zapela vrhom svoje čizme na tepih i teatralno upala u svoju stolicu.
Ponovo sam se nasmejao. Vreme je proticalo neverovatno sporo dok sam čekao na šansu da je vidim svojim sopstvenim očima. Konačno, zvono je zazvonilo. Brzo sam otkoračao do kafeterije da osiguram svoj položaj. Bio sam jedan od prvih tamo. Izabrao sam sto koji je obično bio slobodan i bilo je sigurno da će ostati slobodan dok ja sedim za njim.

Kada je moja porodica ušla i videla me kako sedim sam na novom mestu, nisu bili iznenađeni. Mora da ih je Alis upozorila.
Rozali je prošla pored mene, a da me nije ni pogledala.
Idiot.
Rozali i ja nikad nismo imali jednostavnan odnos – uvredio sam je prvi put kad me je čula da govorim i od tada je zakomplikovano – ali izgledalo je kao da je još i više neraspoložena nego proteklih par dana. Uzdahnuo sam. Rozali je činila da se sve vrti oko nje same.

Džasper mi je uputio polu-osmeh dok je prolazio pored.
Srećno, pomislio je sumnjivo.
Emet je prevrnuo očima i zavrteo glavom.
Izgubio je razum, jadno dete.
Alisino lice je bilo ozareno, dok su joj se zubi prejako caklili.
Mogu li sad da pričam sa Belom??
,,Drži se podalje,” rekao sam ispod daha.
Njeno lice se natmuri, a onda opet ozari.
Dobro. Budi tvrdoglav. Samo je pitanje vremena.
Ponovo sam uzdahnuo.
Ne zaboravi na današnju laboratorijsku vežbu, podsetila me je.
Klimnuo sam glavom. Ne, nisam to zaboravio.

Dok sam čekao da Bela dođe, pratio sam je kroz oči jednog učenika, koji je išao iza Džesike do kafeterije. Džesika je brbljala o nadolazećoj igranki, ali Bela nije rekla ništa u odgovor na to. Ne da joj je Džesika davala šansu.

U trenutku kad je Bela ušla u kafeteriju, oči joj blesnuše ka mestu gde smo moja porodica i ja sedeli. Zurila je na trenutak, a onda joj se čelo naboralo a pogled spustio. Nije me primetila ovde.
Izgledala je tako… tužno. Osetio sam moćan nagon da ustanem i stanem do nje, da je nekako utešim, samo što nisam znao šta bi je utešilo. Nisam imao pojma zbog čega je tako izgledala. Džesika je nastavila da razglaba o igranci. Da li je Bela bila toliko tužna jer će je propustiti? Nije izgledalo kao da je tako…
Ali to bi moglo biti popravljeno, ako je to želela.

Kupila je piće za ručak i ništa više. Da li je to bilo u redu? Nije li joj trebalo više ishrane od toga? Nikad ranije nisam obraćao mnogo pažnje na ljudsku dijetu.
Ljudi su bili ekstremno krhki. Bilo je million različitih stvari o kojima je trebalo brinuti…

,,Edvard Kalen ponovo zuri u tebe,” čuo sam Džesiku kako kaže. ,Pitam se zašto danas sedi sam?”
Bio sam zahvalan Džesiki – iako je sada bila još ogorčenija – jer se Belina glava podigla i njene oči su tražile dok nisu susrele moje.
Sada nije bilo trunke tuge na njenom licu. Dopustio sam sebi da se nadam da je bila tužna jer je mislila da sam napustio školu ranije, i ta nada je učinila da se nasmešim.
Pozvao sam je prstom da mi se pridruži. Izgledalo je da se plaši toga da sam ponovo hteo da je začikavam.
Tako da sam namignuo, a njena usta se otvoriše.

,,Jel on to misli na tebe?” Džesika nepristojno upita.
,,Možda mu treba pomoć oko domaćeg iz biologije,” rekla je tihim, nesigurnim glasom. ,,Hm, bolje da odem da vidim šta hoće.”
Ovo je bilo još jedno da.
Dvaput se saplela na putu do mog stola, iako na njenom putu nije bilo ničeg osim savršeno ravnog linoleuma. Ozbiljno, kako sam to ranije propustio? Obraćao sam više pažnje na njene tihe misli, pretpostavljam. Šta sam još propustio?
Budi iskren, budi opušten, pevušio sam sebi.

Zaustavila se iza stolice preko puta mene, oklevajući. Duboko sam udahnuo, ovog puta kroz nos pre nego kroz usta.
Oseti žar, suvo sam pomislio.
,,Zašto danas ne sedneš sa mnom?” pitao sam je.
Izvukla je stolicu i sela, sve vreme zureći u mene. Izgledala je nervozno, ali njeno fizičko prihvatanje je bilo još jedno da.
Čekao sam da progovori.
Potrajalo je trenutak, ali konačno, rekla je, ,,Ovo je drugačije.”
,,Pa…” oklevao sam. ,,Odlučio sam da, kad već idem u pakao, to bar mogu da izvedem valjano.”

Šta me je nateralo da to kažem? Pretpostavljam da je makar bilo iskreno. I možda je čula upozorenje iza mojih reči. Možda će shvatiti da bi trebalo da ustane i da ode što je brže moguće…Nije ustala. Zurila je u mene, čekajući, kao da nisam dovršio rečenicu.
,,Znaš, nemam pojma na šta misliš,” rekla je kad nisam nastavio.
To je bilo olakšanje. Nasmešio sam se.
,,Znam.”
Bilo je teško ignorisati misli koje su vrištale na mene iza njenih leđa – i ionako sam želeo da promenim temu.
,,Mislim da su tvoji prijatelji besni na mene što sam te ukrao.”
To je nije zabrinulo. ,,Preživeće.”
,,Ipak, možda im te ne vratim.” Nisam čak ni znao da li sam sada pokušavao da budem iskren, ili sam opet samo pokušavao da je začikavam. To što sam bio pored nje je učinilo teškim da napravim smisao od svojih misli.
Bela glasno proguta.
Nasmejao sam se njenom izrazu lica. ,,Izgledaš zabrinuto.” Stvarno ne bi trebalo da bude smešno. I trebalo bi da bude zabrinuta.

,,Ne.” Bila je loš lažov; nije pomoglo to sto joj je glas pukao. ,,Iznenađena, zapravo… Šta je izazvalo sve ovo?”
,,Rekao sam ti,” podsetio sam je. ,,Umorio sam se od nastojanja da se držim podalje od tebe. Tako da odustajem.” Zadržao sam osmeh na mestu sa mnogo truda. Ovo uopšte nije funkcionisalo – pokušaj da budem iskren i opušten u isto vreme.
,,Odustaješ?” ponovila je, zamuckujući.
,,Da – odustajem od pokušaja da budem dobar.” I, izgleda, odustajem od pokušaja da budem opušten. ,,Sada ću jednostavno da radim ono što želim, pa neka bude kako bude.” Ovo je bilo dovoljno iskreno. Dopuštanje da vidi moju sebičnost. Dopuštanje da vidi moje upozorenje, takođe.

,,Opet te ne shvatam.”
Bio sam dovoljno sebičan da mi bude drago što je bilo tako. ,,Uvek kažem previše kad pričam s tobom – to je jedan od problema.”
Beznačajan problem, u poređenju sa drugima.
,,Ne brini,” razuverila me je. ,,Ne razumem ništa od toga.”
Dobro je. Onda će ostati. ,,Na to računam.”
,,Dakle, jednostavno rečeno, jesmo li sada prijatelji?”
Razmotrio sam to na sekund. ,,Prijateji…” ponovio sam. Nije mi se sviđalo kako to zvuči. Nije bilo dovoljno.
,,Ili nismo,” promrmljala je, izgledajući posramljeno.
Da li je mislila da mi se nije toliko dopadala?
Nasmešio sam se. ,,Pa, možemo da pokušamo, pretpostavljam. Ali upozoravam te da ti ja nisam prikladan prijatelj.”

Čekao sam na njen odgovor, rastrzan na dve strane – želeo sam da konacno čuje i razume, dok sam mislio kako bih mogao da umrem ako bude tako. Kako melodramatično. Toliko sam se pretvarao u ljudsko bice.
Njeno srce brže zakuca. ,,Često to govoriš.”
,,Da, zato što me ne slušaš,” rekao sam, ponovo previše napet. ,,I dalje čekam da mi poveruješ. Ako si pametna, izbegavaćeš me.”
Ah, ali da li bih joj dozvolio da to uradi, ako bi pokušala?

Oči joj se skupiše. ,,Mislim da si takođe jasno izrazio svoje mišljenje o mojoj inteligenciji.”
Nisam bio skroz siguran na šta je mislila, ali uputio sam joj osmeh izvinjenja, pogađajući da sam je sigurno slučajno uvredio.
,,Dakle, rekla je polako. ,,Sve dok sam… nepametna, pokušavaćemo da budemo prijatelji?”
,,To zvuči otprilike tačno.”
Spustila je pogled, pažljivo zureći u flašu limunade u svojim rukama.
Dobro poznata radoznalost me je mučila.
,,O cemu razmišljas?” pitao sam – bilo je olakšanje konačno naglas izgovoriti reči.
Susrela je moj pogled, i disanje joj se ubrzalo dok su joj se obrazi bojili u pink. Udahnuo sam, probavajući to u vazduhu.

,,Pokušavam da dokučim šta si ti.”
Zadržao sam osmeh na licu, ostavljajući svoje delove tela tako postavljene, dok je panika šipcila kroz moje telo.
Naravno da se to pitala. Nije bila glupa. Nisam mogao da se nadam da zaboravi na nešto toliko očigledno.
,,Imaš li ikakvog uspeha u tome?” pitao sam onoliko nehajno koliko sam mogao.
,,Ne previše.”
Zakikotao sam se u iznenadnom olakšanju. ,,Koje su tvoje teorije?”
Nisu mogle biti gore od istine, bez obzira na to šta joj je palo na pamet. Njeni obrazi postaše bledo crveni i nije rekla ništa. Mogao sam da osetim toplinu njenih rumenih obraza u vazduhu.

Pokušao sam da iskoristim svoj ubedljivi ton na njoj. Dobro je radio na normalnim ljudima.
,,Zar mi nećeš reći?” pitao sam, ohrabrujuće.
Odmahnula je glavom. ,,Bilo bi me previše sramota.”
Uf. To što ne znam ništa bilo je mnogo gore od bilo čega drugog. Zašto bi je njene sumnje osramotile? Nisam mogao da podnesem da ne znam.
,,To je stvarno frustrirajuće, znaš?”
Moje žaljenje je zapalilo nešto u njoj. Oči joj se zaplamtiše, a reči su joj nadolazile brže nego inače.
,,Ne, ne mogu da zamislim zašto bi uopšte bilo frustrirajuće – samo jer neko odbija da ti kaže šta misli, čak i ako ti sve vreme zadaje male zagonetne opaske, posebno sročene tako da te noću drže budnog jer razbijaš glavu time šta bi one uopšte mogle da znače… sad, zašto bi to bilo frustrirajuće?”

Namrštio sam joj se, ljut jer sam znao da je imala pravo. Nisam bio fer.
Nastavila je. ,,Ili još bolje, recimo i to da ta osoba čini najširi mogući raspon bizarnih stvari – od toga da ti jednog dana spasi život pod nemogućim okolnostima, do toga da se sledećeg dana prema tebi ponaša kao prema pariji, i nikad ti ne objasni ništa od toga, čak ni pošto je obećala. Ni to takođe ne bi bilo nimalo frustrirajuće. “
Bio je to najduži govor koji sam ikad čuo da je izgovorila, i dao mi je novi kvalitet za moju listu.

,,Temperamentna si, zar ne?”
,,Ne volim dvostruka merila.”
Njena iritacija je, naravno, bila potpuno opravdana.

Zurio sam u Belu, pitajući se kako bih ikada mogao da uradim nešto što je za nju ispravno, dok mi tišina koja je vikala iz misli Majka Njutona nije odvratila pažnju.
Bio je toliko iznerviran, da sam morao da se zakikoćem.,,Šta?” pitala je.
,,Izgleda da tvoj dečko misli da sam neprijatan prema tebi – raspravlja se oko toga da li da dođe i prekine našu svađu.” Voleo bih da ga vidim kako pokušava. Ponovo sam se nasmejao.
,,Ne znam o kome pričaš,” rekla je ledenim glasom. ,,Ali sam u svakom slučaju sigurna da grešiš.”
Veoma sam uživao u načinu na koji ga je spustila svojom rečenicom.
,,Ne grešim. Rekao sam ti, većinu ljudi je lako pročitati.”
,,Osim mene, naravno.”
,,Da. Osim tebe.” Da li je morala biti izuetak za sve?
Zar ne bi bilo pravičnije – razmatrajući sve s čim sam sada morao da se nosim – da sam mogao da čujem makar nešto iz njene glave? Jesam li tražio previše?
,,Pitam se zašto je to tako.”

Zurio sam u njene oči, ponovo pokušavajući…
Skrenula je pogled. Otvorila je svoju limunadu i uzela jedan brz gutljaj, dok je gledala u sto.
,,Zar nisi gladna?” pitao sam.
,,Ne.” Osmotrila je prazan sto između nas. ,,Ti?”
,,Ne, nisam gladan,” rekao sam. To definitivno nisam bio.
Zurila je u sto, stisnutih usana. Čekao sam.
,,Možeš li mi učiniti uslugu?” pitala je, iznenada ponovo susrećući moj pogled.
Šta bi mogla da želi od mene? Da li će pitati za istinu koju nisam smeo da joj kažem – istinu za koju nikad, nikad nisam želeo da sazna?

,,Zavisi od toga šta želiš.”
,,Ne mnogo,” obećala je.
Čekao sam, ponovo radoznao.
,,Samo se pitam…” rekla je polako, zureći u bocu limunade, prelazeći malim prstom preko kružnog otvora boce. ,,Da li bi mogao da me unapred upozoriš kad sledeći put odlučiš da me ignorišeš za moje dobro. Čisto da budem spremna.”
Želela je upozorenje? Onda mora da je bila loša stvar što sam je ignorisao… Nasmešio sam se.
,,Zvuči pošteno,” složio sam se.
,,Hvala,” rekla je, podižući pogled. Izraz lica joj je odisao tolikim olakšanjem, da sam hteo da se nasmejem sa svojim sopstvenim olakšanjem.

,,Mogu li ja onda da dobijem jedan odgovor za uzvrat?” pitao sam, nadajući se.
,,Jedan,” dozvolila je.
,,Reci mi jednu teoriju.”
Zarumenela se. ,,Ne taj.”
,,Nisi postavila uslove, samo si obećala jedan odgovor,” raspravljao sam se.
,,A i ti si kršio obećanja,” suprotstavila mi se.
Tu je bila u pravu.
,,Samo jednu teoriju – neću se smejati.”
,,Da, hoćeš.” Izgledala je veoma sigurna u to, iako ja nisam mogao da zamislim bilo šta smešno u vezi s tim.

Još jednom sam pokusao da je ubedim. Zurio sam duboko u njene oči – to je bilo lako, s obzirom na to koliko su joj oči bile duboke – i prošaputao, ,,Molim te?”
Trepnula je, a lice joj je prebledelo.
Pa, to baš i nije bila reakcija koju sam hteo da izazovem.
,,Umm, šta?” pitala je. Izgledala je ošamućeno. Šta nije bilo u redu s njom?
Ali još nisam odustajao.
,,Molim te, reci mi samo jednu teorijicu,” zamolio sam svojim mekim, nezastrašujućim glasom, držeći svoj pogled na njenom.
Na moje iznenađenje i zadovoljstvo, konačno je upalilo.
,,Umm, pa, ugrizao te je radioaktivni pauk?”
Stripovi? Nije ni čudo sto je mislila da ću se smejati.
,,To i nije baš kreativno,” zadirkivao sam je, pokušavajući da prikrijem svoje novo olakšanje.
,,Žao mi je, to je sve što imam,” rekla je, uvređena.
Ovo me je još više opustilo. Ponovo sam mogao da je zadirkujem.

,,Nisi čak ni blizu.”
,,Nema paukova?”
,,Ne.”
,,Nema ni radioaktivnosti?”
,,Uopšte.”
,,Do đavola,” uzdahnula je.
Ni kriptonit mi ne smeta,” rekao sam brzo, pre nego što je uspela da pita za ugrize – a onda sam morao da se nasmejem, jer je mislila da sam superheroj.
,,Ne bi trebalo da se smeješ, sećaš se?”
Stisnuo sam usne.
,,Dokučiću već nekako,” obećala je.
A kad se to desi, pobeći će.
,,Voleo bih da ne pokušavaš,” rekao sam, svo zadirkivanje je nestalo.
,,Zato što…?”
Dugovao sam joj iskrenost. I dalje, pokušavao sam da se nasmešim, kako bi mi reči zvučale manje preteći. ,,Šta ako nisam superheroj? Šta ako sam zlikovac?”
Oči joj se raširiše, a usne blago razdvojiše. ,,Oh,” rekla je. A onda, sekund kasnije, ,,Shvatam.”
Konačno me je cula.
,,Shvataš li?” pitao sam, radeći na tome da primirim svoju agoniju.
,,Opasan si?” nagađala je. Disanje joj se ubrza, a srce brže zakuca.

Nisam mogao da joj odgovorim. Da li je ovo bio moj poslednji trenutak sa njom? Da li će sada pobeći? Da li ću smeti da joj kažem da je volim pre nego što ode? Ili bi je to još više preplašilo?
,,Ali nisi loš,” prošaputala je, odmahujući glavom, nije bilo straha u njenim jasnim očima. ,,Ne, ne verujem da si loš.”
,,Grešiš,” udahnuo sam.
Naravno da sam bio loš. Nisam li se radovao sada, kada je o meni mislila bolje nego što zaslužujem? Kada bih bio dobra osoba, klonio bih je se.
Pružio sam svoju ruku preko stola, uzimajući čep boce od limunade kao izgovor. Nije ustuknula od moje, iznenada bliže ruke. Zaista me se nije plašila. Ne još.

Zavrteo sam poklopac boce, gledajući ga umesto da gledam nju. Misli su mi bile izmešane.

Beži, Bela, beži. Nisam mogao da se nateram da naglas izgovorim reči.
Skočila je na noge. ,,Zakasnićemo,” rekla je, upravo onda kad sam počeo da se brinem da je čula moje tiho upozorenje.
,,Ne idem na čas.”
,,Zašto ne?”
Zato što ne želim da te ubijem. ,,Zdravo je s vremena na vreme pobeći sa časa.”
Da budem precizan, za ljude je bilo zdravije kad su vampire bežali sa časova na kojima će njihova krv biti prolivena. Gospodin Baner je danas određivao krvne grupe. Alis je već pobegla sa svog časa jutros.

,,Pa, ja idem,” rekla je. To me nije iznenadilo. Bila je odgovorna – uvek je radila pravu stvar.
Bila je suprotno od mene.
,,Onda se vidimo kasnije,” rekao sam, ponovo pokušavajući da budem ležeran, zureći dole u čep koji se vrteo. I, uzgred, obožavam te… na zastrašujući, opasan način.
Oklevala je, i na trenutak sam se ponadao da će posle svega ostati sa mnom. Ali zvono je zazvonilo i ona je žurno otišla.

Sačekao sam dok nije otisla, a potom stavio čep u svoj džep – suvenir ovog razgovora koji je najviše upalio – i kroz kišu odšetao do svojih kola.
Uključio sam svoj omiljeni, opuštajući CD – isti onaj koji sam slušao prvog dana – ali dugo nisam čuo Debisijeve note. Druge note su jurile kroz moju glavu, sklop tonova koji su me zadovoljavali i intrigirali u isto vreme. Smanjio sam radio i slušao melodiju u svojoj glavi, koja je polako svirala dok nije prerasla u harmoniju.
Instinktivno, moji prsti su se pomerali po vazduhu, preko zamišljenih dirki klavira.

Nova kompozicija je stvarno napredovala, kada mi je pažnja odvraćena talasom mentalnog mučenja.
Pogledao sam ka nevolji.

Hoće li kolabirati? Šta da radim? Majk je paničio.
Na pedesetak metara udaljenosti, Majk Njuton je vukao Belino slabo telo na trotoar. Srušila se na mokar asfalt, zatvorenih očiju i kože blede kao kod leša.Skoro da sam isčupao vrata iz auta.
,,Bela?” viknuo sam.
Nije bilo promene na njenom beživotnom licu kad sam joj uzviknuo ime.
Celo telo mi je postalo hladnije od leda.
Bio
sam svestan Majkovog ogorčenog iznenađenja, dok sam besno prolazio kroz
njegove misli. On je mislio samo na bes koji je osećao prema meni, tako
da nisam znao šta nije u redu s Belom. Ako je uradio nešto da joj
naudi, uništiću ga.
,,Šta nije u redu – da li je povređena?” pitao
sam, pokušavajući da se fokusiram na njegove misli. Bilo je
razljućujuće što sam morao da hodam brzinom ljudskog bića. Nije trebalo
da privlačim pažnju dok sam dolazio.

Onda sam mogao da čujem
otkucaje njenog srca i njen tihi dah. Dok sam je posmatrao, jače je
zatvorila oči. To je ublažilo deo moje panike.
Video sam blesak
sećanja u Majkovoj glavi, mrlje slika iz učionice biologije. Belina
glava na našem stolu, njena svetla koža postaje zelena. Kapljice
crvenog na belim karticama…
Određivanje krvne grupe.
Zaustavio sam se tamo gde sam bio, zadržavajuci dah. Njen miris je bio jedno, njena krv koja teče nešto sasvim drugo.

,,Mislim da se onesvestila,” Majk reče, zabrinut i ogorčen u isto vreme. ,,Ne znam šta se dogodilo, nije čak ni ubola prst.”
Olakšanje
je prostrujalo kroz mene i ponovo sam udahnuo, probavajući vazduh. Ah,
mogao sam da osetim slab izliv krvi iz ubodenog prsta Majka Njutona.
Nekada, to bi mi možda bilo privlačno.
Kleknuo sam pored nje, dok se Majk kolebao pored mene, razljućen mojom intervencijom.

,,Bela? Čuješ li me?”
,,Ne,” prostenjala je. ,,Odlazi.”
Olakšanje je bilo tako snažno da sam se nasmejao. Bila je dobro.
,,Vodio sam je kod medicinske sestre,” Majk reče. ,,Ali nije htela da ide dalje odavde.”
,,Ja ću je odvesti. Ti možeš nazad na čas,” rekao sam odsečno.
Majkovi zubi se sastaviše. ,,Ne. Ja bi trebalo to da uradim.”
Nisam nameravao da stojim tu i raspravljam se sa jadnikom.
Uzdrhtao
i prestravljen, polu-zahvalan i polu-ožalošćen teškoćom koja je učinila
neophodnim da je dodirnem, nežno sam podigao Belu s trotoara i držao je
u svom naručju, dodirujući jedino njenu odeću, održavajući daljinu
između naših tela onoliko koliko je bilo moguće. Zurio sam napred u
istom položaju, žureći da je obezbedim – da je držim dalje od sebe,
drugim rečima.
Njene oči se otvoriše, začuđene.

,,Spusti
me,” rekla je, slabim glasom – ponovo posramljena, pretpostavljao sam
prema njenom izrazu lica. Nije volela da pokazuje slabost.
Jedva da sam čuo Majkovo protestovanje iza nas.
,,Izgledaš užasno,” rekao sam joj, cereći se, jer je s njom sve bilo u redu osim slabog stomaka.
,,Spusti me nazad na trotoar,” rekla je. Usne su joj bile bele.
,,Znači padaš u nesvest pri pogledu na krv?” Da li je moglo biti ironičnije?
Zatvorila je oči i stisnula usne.
,,I to čak ne na svoju sopstvenu krv,” dodao sam, šire se cereći.
Bili smo kod uprave. Vrata su bila jedan inč otvorena, pa sam ih šutnuo.
Gospođa Koup poskoči, zatečena.,,O Bože,” izustila je, dok je posmatrala bledu devojku u mom naručju.
,,Onesvestila se na biologiji,” objasnio sam, pre nego što joj je mašta previše izmakla kontroli.
Gospođa
Koup požuri da otvori vrata do kancelarije medicinske sestre. Beline
oči su ponovo bile otvorene, posmatrale je. Čuo sam sestrino čuđenje
dok sam pažljivo polagao devojku na pohaban krevet. Čim je Bela bila
van mog naručja, odaljio sam se od nje. Moje telo je bilo previše
uzbuđeno, previše čežnjivo, moji mišići su bili napeti i otrov je
tekao. Njeno telo je bilo pretoplo i previše je dobro mirisalo.

,,Samo joj je malo pozlilo,” razuverio sam gospođicu Hemond. ,,Određivali su krvne grupe na bilogiji.”
Klimnula je, sada shvatajući. ,,Uvek neko tako reaguje.”
Suzdržao sam smeh. Bela mora biti ta.
,,Samo prilegni malo, dušo,” gospođica Hemond reče. ,,Proći će.”
,,Znam,” Bela reče.
,,Da li se ovo često dešava?” sestra upita.
,,Ponekad,” Bela je priznala.
Pokušao sam da prikrijem smeh kašljanjem.
Ovim sam privukao pažnju sestre. ,,Sada možeš da se vratiš na čas,” rekla je.

Pogledao sam je pravo u oči i slagao sa izuzetnim samopouzdanjem. ,,Trebalo bi da ostanem uz nju.”
Hmmm. Pitam se… pa dobro. Gospođica Hemond klimnu glavom.
Upalilo je savršeno dobro na njoj. Zašto je s Belom moralo da bude toliko teško?
,,Doneću
ti malo leda da staviš na čelo, dušo,” sestra reče, malo neprijatno
zbog gledanja u moje oči – onako kako bi ljudskom biću trebalo da bude
– i napustila sobu.
,,Bio si u pravu,” Bela prostenja, zatvarajući oči.
Na šta je mislila? Došao sam do najgoreg zaključka: prihvatila je moja upozorenja.
,,Obično
jesam,” rekao sam, pokušavajući da održim zabavljenost u svom glasu;
sada je zvučao kiselo. ,,Ali u vezi čega tačno ovog puta?”
,,Bežanje sa časova jeste zdravo,” uzdahnula je.

Ah, ponovo olakšanje.
Onda
je bila tiha. Samo je tiho udisala i izdisala. Usne su joj postajale
ružičaste. Usne su joj bile blago neizbalansirane, njena donja usna
malo prepuna da se slaže sa gornjom. Zurenje u njene usne je učinilo da
se čudno osećam. Učinilo je da želim da joj se približim, što nije bila
dobra ideja. ,,Na trenutak si me prepala tamo,” rekao sam, da ponovo
započnem razgovor, kako bi opet mogao da joj čujem glas. ,,Mislio sam
da Njuton vuče tvoje mrtvo telo da ga zakopa u šumi.”
,,Ha ha,” rekla je.
,,Ozbiljno
– video sam leševe zdravije boje.” To je zapravo bila istina. ,,Bio sam
zabrinut da ću možda morati da osvetim tvoje ubistvo.” I osvetio bi ga.
,,Jadan Majk,” rekla je. ,,Kladim se da je ljut.”
Bes
je prostrujao kroz mene, ali sam ga brzo primirio. Njena briga je
sigurno bila iz sažaljenja. Bila je ljubazna. To je bilo sve.

,,Ljut je kao ris,” rekao sam joj, razveseljen tom idejom.
,,Ne možeš to da znaš.”
,,Video
sam mu izraz lica – bilo mi je jasno.” Verovatno je bilo istina da bi
mi čitanje njegovog izraza dalo dovoljno informacija da to zaključim.
Sva ova vežba s Belom je poboljšavala moju veštinu čitanja ljudskih
izraza lica.
,,Kako si me video? Mislila sam da si pobegao s časa.”
Lice joj je izgledalo bolje – nijanse zelenog su izbledele sa njene
prozirne kože.
,,Bio sam u svojim kolima i slušao CD.”
Napravila je grimasu, kao da ju je moj normalan odgovor nekako iznenadio.

Ponovo je otvorila oči kada se gospođica Hemond vratila sa pakovanjem leda.
,,Evo, dušo,“ sestra reče nakon što je prebacila led preko Belinog čela. ,,Izgledaš bolje.“
,,Mislim da sam dobro,“ Bela reče, a onda je sela uspravno sklanjajući paket sa čela. Naravno. Nije volela da se o njoj brinu.
Ruke
gospođice Hemond pođoše ka devojci, kao da je htela da je ponovo vrati
dole, ali upravo tada je gospođa Koup otvorila vrata kancelarije i
provirila.
S njenom pojavom došao je i miris sveže krvi, samo malo.

Nevidljiv,
u kancelariji iza nje, Majk Njuton je i dalje bio vrlo besan, želeći da
je teški dečko kog je sad dovukao devojka koja je ovde bila sa mnom.
,,Imamo još jedan slučaj,“ gospođa Koup reče.
Bela brzo skoči sa kreveta, željna da bude sklonjena od svetla reflektora.
,,Evo,“ rekla je, vraćajući oblogu gospođici Hemond. ,,Ne treba mi ovo.“
___
Ovo još nije završeno ima još pola od ovoga...

Majk je groknuo kad je napola pokazao Liju Stivensu da izlazi. Krv je i
dalje curela niz ruku koju je Li držao na licu, cureći niz njegov zglob.
-Oh ne. Bio je moj red da odem –a, izgledalo je, i Belin.- Izađi do kancelarije, Bella.
Zurila je u mene zbunjenih očiju .
-Vjeruj mi –idi.
Uskomešala
se i uhvatila vrata prije nego što ih je vjetar zatvorio, zureći ka
kancelariji. Bio sam nekoliko centimetara iza nje. Njena kosa mi je
prolazila kroz prste.

Okrenula se i pogledala me, i dalje siroko otvorenih očiju.
-Ipak si me poslusala-to je bilo prvo.
Njen mali nos se naborao. –Namirisala sam krv.
Zurio sam u nju iznenađeno. –Ljudi ne mogu namirisati krv.
-Pa, ja mogu- to je ono što me čini bolesnom. Miriše kao rđa... i so.
Lice mi se sledilo, i dalje sam zurio.
Da
li je ona uopšte bila čovjek? Izgledala je tako. Bila je meka kao
čovjek. Mirisala je kao čovjek- pa ustvari, bolje. Ponašala se kao
čovjek... na neki način .Ali nije mislila kao čovjek, ili tako
odgovarala.
Mada, koja je tu još opcija postojala?
-Šta? Pitala je.
-Nije ništa.
Majk Njuton nas je tada prekinuo, sa ozlojeđenim, nasilnim mislima.
-Izgledaš bolje, rekao joj je nepristojno.
Ruka
mi se izobličila, želeći da ga nauči nekim manirima. Trebao bih da se
kontrolšem, ili ću završiti ubijajući ovog odvratnog momka.
-Samo drži ruku u džepu, rekla je. Za neku dugu sekundu sam mislio da se obraca meni.
-Ne krvari vise, odgovorio je sumorno. – Vraćas li se na čas?
-Šališ se? Morala bih samo da se okrenem i vratim.
To
je bilo veoma dobro. Mislio sam da ću morati da propustim cio sat s
njom, a sad umjesto toga imam višak vremena. Osjećao sam se pohlepno,
mizerija svakog minuta.
-Da, pretpostavljam..., promrmljao je Majk.- Pa, ideš li ovog vikenda. Na plažu?
Ah,
imaju planove. Ljutnja me je sledila u mestu. Mada, bio je to grupni
izlet. Vidio sam ovo u nekim od studentskih misli. Nije bilo samo dvoje
njih. I dalje sam bio besan. Ukočeno sam se oslonio na brojač,
pokušavajući da se saberem.
-Naravno, rekla sam da hocu, obećala mu je.
Tako
mu je i ona rekla da. Ljubomora je gorela, bolnija od žedji. Ne, to je
samo grupni izlazak, pokušao sam da se ubijedim. Samo će provesti dan s
prijateljima. Ništa više.
-Sretnućemo se u radnji mog oca, u deset."I Calen nije pozvan".
-Biću tamo, rekla je.
-Onda, vidimo se na fizičkom.
-Vidimo se, odgovorila je.
Otišao
je na čas, sa mislima punim ljutnje. Šta vidi u toj nakazi? Naravno,
bogat je,pretpostavljam. Djevojke misle da je zgodan, ali ja to ne
vidim. Previše... previše... savršen. Mogu se kladiti da njegov otac
eksperimentiše sa plastičnom hirurgijom na svima njima. Zato su svi
bijeli i lijepi. Nije prirodno.
I na neki način je... strašan. Ponekad, kad zuri u mene, zakleo bi se da želi da me ubije... Nakaza...
Majk nije bio totalno unperceptivan.
-Fizičko, ponovila je Bela tiho. Jecaj.
Pogledao
sam u nju, i vidio da je bila opet tužna zbog nečeg. Nisam bio siguran
zašto, ali bilo je očito da nije htjela da ide na sledeći čas sa
Majkom, i ja sam totalno bio za taj plan.
Prišao sam joj i približio
se njenom licu, osjećajući toplotu njene kože na mojim usnama. Nisam se
usudio da dšem.-Mogu to da sredim, promrmljao sam. – Sedi dole i
izgledaj bledo.
Uradila je kako sam rekao, sjednuvši na jednu od
savijenih stolica i pribijajući glavu uz zid, dok je, iza mene, gdja
Koup izašla iz sobe iza i sjela za svoj sto. Zatvorenih očiju, Bela je
izgledala kao da će se opet onesvestiti. Boja joj se nije jos u
potpunosti vratila.
Okrenuo sam se ka sekretarici. Srećom, Bela je obraćala pažnju na ovo, mislio sam. Ovo je kako je čovjek trebao da odreaguje.
-Gdjo Koup? Upitao sam, opet koristeći moj ubedljivi glas.
Zatreptala je, a otkucaj srca joj se ubrzao. Premlad, suzdrži se.-Da?
To
je bilo zanimljivo. Kad se puls Seli Koup ubrzao, bilo je to zato što
me smatrala privlačnim, nije se uplašila. Bio sam navikao na to kod
žena...jos nisam to razmotrio kao mogućnost za Belino ubrzano kucanje
srca.
Više bih to volio. U suštini, previše. Nasmijao sam se i disanje gdje Koup postalo je glasnije.
-Bela
ima fizičko sljedećeg časa, ali mislim da se ne osjećaa dovoljno dobro.
Ustvari, mislim da bih sad trebao da je odvedem kući.
Da li mislite
da biste mogli da je opravdate? Pogledao sam je duboko, uživajući u
pustoši koja se iskalila u njenim mislima. Da li je moguće da Bela...?
Gdja Koup je morala glasno da guta, prije nego što je odgovorila. –Da li i tebi treba opravdanje, Edvarde?
-Ne, sljedeći čas mi je kod gdje Gof, njoj neće smetati.
Sada
nisam mnogo obraćao pažnju na nju. Istraživao sam ovu novu mogućnost.
Hmmm. Volio bih da me Bela smatra privlačnim kao i ostale, ali kada je
Bela imala iste reakcije kao i ostali ljudi?
Nisam trebao da se nadam previše.
-Ok, sve je sređeno. Biće ti bolje, Bela.
Bela je klimnula slabo- pomalo preteravši.
-Možež
li da hodaš, ili želiš da te opet nosim? Upitao sam, zabavljen njenom
lošom glumom. Znao sam da ce želeti da hoda- ne bi želela da izgleda
slabo.
-Hodaću, rekla je.
Opet sam bio u pravu. Postajao sam sve bolji u ovome.
Ustala
je, oklevajući momenat kao da proverava ravnotežu. Pridržao sam joj
vrata i izašli smo na kišu. Gledao sam je kako podiže lice ka kiši
zatvorenih očiju, sa blagim osmjehom na usnama. O čemu razmišlja? Nešto
u vezi ovog izgledalo je čudno i brzo sam shvatio zašto mi je ovo
držanje izgledalo nepoznato. Normalne djevojke ne bi podigle lice ka
kiši,normalne djevojke su nosile šminku, ćak i u ovom kišovitom mjestu.
Bela
nikad nije nosila šminku, niti bi trebala. Kozmetičke industrije
dobijaju bilione godišnje od žena koje pokušavaju da imaju kožu kao sto
je njena.
Hvala-rekla je smešeći se,vredelo je biti bolestan da izbegnem fizičko.

Gledao sam pravo pitajući se kako da isplaniram vreme sa
njom-u svako doba-odgovorio sam-i ideš li?Ove nedelje mislim?-zvučala je
nadajući se.
Njena nada je bila zarazna..Htela je mene a ne Mickea Newtona.i hteo sam da
kažem da.Ali bilo je mnogo stvari na koje sam trebao da mislim..sunce će sijati
u subotu-za početak.-gde idete,tačnije?Trudio sam se da držim nošalantni ton,
kao da mi je svejedno.Mike je rekao plaža,..necu moći da izbegnem sunce.-dole u
La Push-proklestvo..Nemoguce je onda.
Svejedno Emmet će se naljutiti ako mu otkažem.
Pogledao sam je smeškajući se -mislim da nisam pozvan.
Upravo sam te pozvala.
Hajde da nas dvoje ne nerviramo jadnog Mikea više..puknuće-razmislio sam o
pucanju Mikea i uživao sam u mentalnoj slici toga.
Ko njega šiša-rekla je ponovo iznervirano..zakikotao sam se ponovo
i tada je počela da hoda dalje od mene ne razmišljajuci šta radim,povukao sam
je za ruku-jauknuPovukao sam je nazad.
-Gde si mislila da ideš?-Bio sam zamalo ljut što me je ostavila.Nisam imao
dovoljno vremena.
Idem kući-rekla je...iznervirala me je.
-Zar nisi čula moje obećanje da ću te sigurno vratiti kući?Zar si mislila da ću
te pustiti da voziš u tom stanju?-Znao sam da joj se neće to svideti.Implikacija
njene slabosti ponovo..ali trebala mi je vežba za Siattle.moram da vidim da li
ću uspeti da budem blizu nje.Ovo je samo kraća verzija.
-Kakvo stanje?I šta u vezi mog kamioneta?-zahtevala je
-Reći ću alice da ga kasnije pokupi-povukao sam je pažljivo unatraške,znajući
da je to veoma izazovno za nju.
-Pusti me-rekla je spotičući se.Ne bi trebao da tražim neki način da je
dotaknem..to je počelo da me kopka o gospođi Coup i način na koji je reagovala
na mene.ali ostavio sam to za kasnije.
Ostavio sam je pored auta a ona se spotakla..sledeci put moram da pazim na njenu
užasnu ravnotežu.
Tako si nasrtljiv!
Otvorena su-samo sam to rekao.
Otišao sam do svoje strane auta i video sam da se nije pomerila.stajala je na
kiši,znao sam da ne voli morko i hladno,kiša joj se cedila na kosi,praveći je
sve crnjom.
-Savršeno sam sposobna da se sama odvezem kući.
Znam da jeste-ali nisam mogao da je pustim da ode..
Spustio sam prozor i pogledao sam je-uđi Bela.
Oči su joj bile zamišljene i znao sam da razmišlja kako bi stigla do kamioneta.
Samo bih te dovukao nazad-uživao sam kada sam shvatio da sam joj pokvario
planove.
Podigla je bradu,ulazeći…čizme su joj škripale a kosa joj se cedila niz leđa.
Ovo je potpuno bespotrebno-rekla je.I razumeo sam da je ispod svega bila
posramnjena.
Pustio sam grejanje da bi se što opuštenije osećala i pustio sam muziku u
pozadini.Napučila je blago donju usnu.Pokučao sam da razaznam kako se osećam.
Odjednom je pogledala u liniju i nasmejala se ..
-Debussy?
Fan klasike?
Slušaš Debussy?
Ne baš,moja majka je volela da svira,znam samo omiljene…
i ovo je jedan od mojih omiljenih-rekao sam misleći kako imam nešto slično sa
njom..koliko još slučajnosti imamo?
Gledala je u kišu kao ja,ne gledajući ništa oko sebe.iskoristio sam taj momenat
i počeo da isprobavam da dišem.
Pažljivo sam prodisao kroz nos.
Izdržljivo.
Zbog kiše je blo lakše..

Sasvim pogrešno sam počeo da razmišljam kakvog je ukusa,….pokušao sam da
progutam knedlu,zbog gorenja u grlu,hteo sam da mislim na nešto drugo.
Kako ti majka izgleda?-pitao sam.
Bela se nasmešila-izgleda kao ja ,samo što je zgodnija.
Sumnjao sam.
Imam previše Charlijevog u sebi-krenula je-ona je više zabavnija i hrabrija od
mene.
Sumnjao sam i u to.
-Dosta je neodgovorna i blago ekscentrična a i vrlo nepredvidiva kuvarica.
Najbolja mi je drugarica…-glas joj je bio mlanholičan...spustila je bradu.
Ponovo je zvučala pre kao roditelj nego kao dete.
Stao sam ispred njene kuće,pitajući se prekasno da li je trebalo da ne znam
gdje živi?
-Koliko ti je godina bela?
Možda izgleda starije nego što fizički izgleda.možda je kasnije kenula u školu…ili
pala-to je bilo malo nemoguće.
-17-rekla je
-Ne izgledaš kao da ti je 17.
Nasmejala se
-Šta?
Mama uvek govori da sam rođena kao tridesetopetogodišnja i da iz godine u
godinu postajem sve sredovečnija.nasmejala se ponovo i uzdahnula-mora i neko da
bude odrastao..
To je objasnilo neke stvari..kako je neodgovorna majka pomagala Belli da
sazre…ona je bila odgovorna..zato nije volela kada neko brine o njoj,smatrala
je to svojim poslom!
-Ni ti mi ne izgledaš kao da pohađaš srednju školu-rekla je
Napravio sam grimasu,sve što sam joj rekao,uzvratila je preterano.
-I zašto se tvoja majka udala za Phila?


Oklevala je na trenutak
-Majka mi je..veoma mlada za svoje godine.mislim da se uz Phila oseća još mlađe.U
svakom slučaju luda je za njim.
Da li odobravaš?-pitao sam je.
Da li je važno? Želim da bude srećna a ona želi njega.
Njena nesebičnost bi me šokirala,do sada sam već razumeo kakav je njen
karakter.
To je velikodušno..samo se pitam..
Šta?
Da li bi ona bila jednako uviđajna prema tebi ,sta misliš?
Bilo je glupo pitanje i nisam mogao da održim ton glasa,
kako je glupo misliti da bi neko želeo mene za nečiju ćerku? Kako je glpo
misliti da bi Bella mene izbrala?
M-mislim da bi-promucala je gledajući me u oči..strah…ili…privlačnost?
Ali ona je roditelj ,to je malo drugačije.Nasmejao sam se razigrano-u tom slučaju ne bi trebao da bude neki zastrašujući.
Iskezila mi se i rekla
-Šta misliš pod tim zastrašujući?Sa više pirsinga na licu i tetovažama po celom
telu?
To je jedna moguća definicja,valjda-za mene ne
koja je tvoja?
Uvek pita pogrešno..ili pravo..one koje nisam hteo da odgovorim.
Misliš da bi ja mogao da budem zastrašujući?-pitao sam ,pokušavajući da se
nasmešim.
Mislila je pre nego što mi je odgovorila
-Mislim da bi mogao,ako to želiš.
-Da li se bojiš sada?
Ovo je brzo odgovorila bez razmišljanja- Ne.
Sada sam se lakše smešio mislim da nije rekla istinu,ili jeste..barem se nije
plašila toliko da ode..šta bi bilo kada bi joj rekao da sedi sa vampirom?Probao
sam da zamislim njenu reakciju..
Onda..hoćeš mi ispričati nešto o svojoj prodici?Mora da je tvoja priča
interesantnija od moje?
Šta želiš da znaš?-rekao sam pažljivo.
Cullenovi su te usvojili?
Da.
Uzdahnula je i oklevala na sekund..

Šta je bilo sa tvojim roditeljima?
Ovo nije bilo teško..nisam čak morao i da lažem
umrli su odavno.
Žao mi je-promrljala je ,plašeći se da me je povredila
ona je brinula zbog mene.
Ne sećam ih se baš-Carlisle i esme su mi bili roditelji svih ovih godina
-uveravao sam je.
I voliš ih-prepostavila je
nasmešio sam se-da,nemogu zamisliti 2 boljih ljudi!
-veoma si srećan.
Znam da jesam-sa pretpostavkama,ne mogu da odbijem-a tvoja braća i sestre?
Pustio sam je da saznaje previše.
Moram da lažem...pogledao sam na sat,moje vreme sa njom je isteklo.
Moji brat i sestra, a i Jasper i Rosalie kad smo već kod toga biće poprilično
ljuti ako budu morali da čekaju na kiši...
-Oh..žao mi je..izgleda da moraš da ideš..
Nije se pomerila..nije htela da se pomeri.Nije htela da naše vreme istekne..to
mi se baš,baš,baš svidelo.
A ti verovatno želiš da ti tvoj kamionet bude vraćen,pre nego što šerif Swon
dodje kući i da ne moraš da mu govoriš za incident na biologiji-zakikotao sam
se. Prisećajući se njene sramote.
Sigurna sam da je već čuo za to,u Forksu nema tajni..rekla je ime grada za
dozom odvratnosti.
Nasmejao sam se njenim rečima,nema tajni..
Lepo se provedi na plaži..pogledao sam u kisu,nadajući se da će biti
lošije..-“dobro vreme za sunčanje”-biće do subote..
Neću te videti sutra?
Zabrinutost u njenom tonu me je polaskala.
-Ne Emmet i ja počinjemo rano za vikendom…
bio sam ljut na sebe sto sam napravio planove,mogu da ga odložim
ne..nema važnije stvari od lova u ovom trenutku.
A moja porodica bi bila sve više iznerviranija zbog mog ponašanja.
-Šta ćete raditi-rekla je tužnjikavim tonom-dobro je.
-Idemo da planinarimo u divljinu jarčevih stena malo južnije od brda Rejnir
emet hoće da idemo zbog sezone medveda.
Oh,pa srećno…pokušala je da zvuči poletno..ali nije uspela..njen entuzijazam me
je ohrabrio.
Kako sam je gledao,počeo sam da se osećam još tužnije što moramo da se oprostimo
bila je tako meka i lomljiva..neznam kako da je ostavim izvan mog vida,šta sve
može da joj se desim.
I još je najgore šta može da se desi kada je pored mene.
-Hoćeš nešto da mi učniš ovog vikenda-pitao sam ozbiljno.
Klimnula je glavom,bespomoćna pod mojim očima-drži se svetla.
-Bez uvrede, ali izgeda da si jedna od onih koje jednostavno automatski
privlače nezgode.prema tome pokušaj da ne padneš u okean ili pod kola,niti išta
slično,okej?
Nasmešio sam se nadajući se da ne vidi tugu u mojim očima.
Šta bih želeo da nije u opasnosti pored mene, šta god da joj se desi tamo.
Trči Bella,trči, volim te previše za tvoje dobro.
Uvredilo ju je moje zacikivanje,
-Videću šta mogu da uradim-rekla je i iskočila iz auta i zalupila vrata..
Kao ljuto mače koje veruje da je tigar.
Zavrteo sam ruku oko ključeva koje sam upravo uzeo iz njene jakne i nasmešio se
dok sam odlazio.Gledao sam pravo pitajući se kako da isplaniram vreme sa
njom-u svako doba-odgovorio sam-i ideš li?Ove nedelje mislim?-zvučala je
nadajući se.
Njena nada je bila zarazna..Htela je mene a ne Mickea Newtona.i hteo sam da
kažem da.Ali bilo je mnogo stvari na koje sam trebao da mislim..sunce će sijati
u subotu-za početak.-gde idete,tačnije?Trudio sam se da držim nošalantni ton,
kao da mi je svejedno.Mike je rekao plaža,..necu moći da izbegnem sunce.-dole u
La Push-proklestvo..Nemoguce je onda.
Svejedno Emmet će se naljutiti ako mu otkažem.
Pogledao sam je smeškajući se -mislim da nisam pozvan.
Upravo sam te pozvala.
Hajde da nas dvoje ne nerviramo jadnog Mikea više..puknuće-razmislio sam o
pucanju Mikea i uživao sam u mentalnoj slici toga.
Ko njega šiša-rekla je ponovo iznervirano..zakikotao sam se ponovo
i tada je počela da hoda dalje od mene ne razmišljajuci šta radim,povukao sam
je za ruku-jauknuPovukao sam je nazad.
-Gde si mislila da ideš?-Bio sam zamalo ljut što me je ostavila.Nisam imao
dovoljno vremena.
Idem kući-rekla je...iznervirala me je.
-Zar nisi čula moje obećanje da ću te sigurno vratiti kući?Zar si mislila da ću
te pustiti da voziš u tom stanju?-Znao sam da joj se neće to svideti.Implikacija
njene slabosti ponovo..ali trebala mi je vežba za Siattle.moram da vidim da li
ću uspeti da budem blizu nje.Ovo je samo kraća verzija.
-Kakvo stanje?I šta u vezi mog kamioneta?-zahtevala je
-Reći ću alice da ga kasnije pokupi-povukao sam je pažljivo unatraške,znajući
da je to veoma izazovno za nju.
-Pusti me-rekla je spotičući se.Ne bi trebao da tražim neki način da je
dotaknem..to je počelo da me kopka o gospođi Coup i način na koji je reagovala
na mene.ali ostavio sam to za kasnije.
Ostavio sam je pored auta a ona se spotakla..sledeci put moram da pazim na njenu
užasnu ravnotežu.
Tako si nasrtljiv!
Otvorena su-samo sam to rekao.
Otišao sam do svoje strane auta i video sam da se nije pomerila.stajala je na
kiši,znao sam da ne voli morko i hladno,kiša joj se cedila na kosi,praveći je
sve crnjom.
-Savršeno sam sposobna da se sama odvezem kući.
Znam da jeste-ali nisam mogao da je pustim da ode..
Spustio sam prozor i pogledao sam je-uđi Bela.
Oči su joj bile zamišljene i znao sam da razmišlja kako bi stigla do kamioneta.
Samo bih te dovukao nazad-uživao sam kada sam shvatio da sam joj pokvario
planove.
Podigla je bradu,ulazeći…čizme su joj škripale a kosa joj se cedila niz leđa.
Ovo je potpuno bespotrebno-rekla je.I razumeo sam da je ispod svega bila
posramnjena.
Pustio sam grejanje da bi se što opuštenije osećala i pustio sam muziku u
pozadini.Napučila je blago donju usnu.Pokučao sam da razaznam kako se osećam.
Odjednom je pogledala u liniju i nasmejala se ..
-Debussy?
Fan klasike?
Slušaš Debussy?
Ne baš,moja majka je volela da svira,znam samo omiljene…
i ovo je jedan od mojih omiljenih-rekao sam misleći kako imam nešto slično sa
njom..koliko još slučajnosti imamo?
Gledala je u kišu kao ja,ne gledajući ništa oko sebe.iskoristio sam taj momenat
i počeo da isprobavam da dišem.
Pažljivo sam prodisao kroz nos.
Izdržljivo.
Zbog kiše je blo lakše..

Sasvim pogrešno sam počeo da razmišljam kakvog je ukusa,….pokušao sam da
progutam knedlu,zbog gorenja u grlu,hteo sam da mislim na nešto drugo.
Kako ti majka izgleda?-pitao sam.
Bela se nasmešila-izgleda kao ja ,samo što je zgodnija.
Sumnjao sam.
Imam previše Charlijevog u sebi-krenula je-ona je više zabavnija i hrabrija od
mene.
Sumnjao sam i u to.
-Dosta je neodgovorna i blago ekscentrična a i vrlo nepredvidiva kuvarica.
Najbolja mi je drugarica…-glas joj je bio mlanholičan...spustila je bradu.
Ponovo je zvučala pre kao roditelj nego kao dete.
Stao sam ispred njene kuće,pitajući se prekasno da li je trebalo da ne znam
gdje živi?
-Koliko ti je godina bela?
Možda izgleda starije nego što fizički izgleda.možda je kasnije kenula u školu…ili
pala-to je bilo malo nemoguće.
-17-rekla je
-Ne izgledaš kao da ti je 17.
Nasmejala se
-Šta?
Mama uvek govori da sam rođena kao tridesetopetogodišnja i da iz godine u
godinu postajem sve sredovečnija.nasmejala se ponovo i uzdahnula-mora i neko da
bude odrastao..
To je objasnilo neke stvari..kako je neodgovorna majka pomagala Belli da
sazre…ona je bila odgovorna..zato nije volela kada neko brine o njoj,smatrala
je to svojim poslom!
-Ni ti mi ne izgledaš kao da pohađaš srednju školu-rekla je
Napravio sam grimasu,sve što sam joj rekao,uzvratila je preterano.
-I zašto se tvoja majka udala za Phila?


Oklevala je na trenutak
-Majka mi je..veoma mlada za svoje godine.mislim da se uz Phila oseća još mlađe.U
svakom slučaju luda je za njim.
Da li odobravaš?-pitao sam je.
Da li je važno? Želim da bude srećna a ona želi njega.
Njena nesebičnost bi me šokirala,do sada sam već razumeo kakav je njen
karakter.
To je velikodušno..samo se pitam..
Šta?
Da li bi ona bila jednako uviđajna prema tebi ,sta misliš?
Bilo je glupo pitanje i nisam mogao da održim ton glasa,
kako je glupo misliti da bi neko želeo mene za nečiju ćerku? Kako je glpo
misliti da bi Bella mene izbrala?
M-mislim da bi-promucala je gledajući me u oči..strah…ili…privlačnost?
Ali ona je roditelj ,to je malo drugačije.Nasmejao sam se razigrano-u tom slučaju ne bi trebao da bude neki zastrašujući.
Iskezila mi se i rekla
-Šta misliš pod tim zastrašujući?Sa više pirsinga na licu i tetovažama po celom
telu?
To je jedna moguća definicja,valjda-za mene ne
koja je tvoja?
Uvek pita pogrešno..ili pravo..one koje nisam hteo da odgovorim.
Misliš da bi ja mogao da budem zastrašujući?-pitao sam ,pokušavajući da se
nasmešim.
Mislila je pre nego što mi je odgovorila
-Mislim da bi mogao,ako to želiš.
-Da li se bojiš sada?
Ovo je brzo odgovorila bez razmišljanja- Ne.
Sada sam se lakše smešio mislim da nije rekla istinu,ili jeste..barem se nije
plašila toliko da ode..šta bi bilo kada bi joj rekao da sedi sa vampirom?Probao
sam da zamislim njenu reakciju..
Onda..hoćeš mi ispričati nešto o svojoj prodici?Mora da je tvoja priča
interesantnija od moje?
Šta želiš da znaš?-rekao sam pažljivo.
Cullenovi su te usvojili?
Da.
Uzdahnula je i oklevala na sekund..

Šta je bilo sa tvojim roditeljima?
Ovo nije bilo teško..nisam čak morao i da lažem
umrli su odavno.
Žao mi je-promrljala je ,plašeći se da me je povredila
ona je brinula zbog mene.
Ne sećam ih se baš-Carlisle i esme su mi bili roditelji svih ovih godina
-uveravao sam je.
I voliš ih-prepostavila je
nasmešio sam se-da,nemogu zamisliti 2 boljih ljudi!
-veoma si srećan.
Znam da jesam-sa pretpostavkama,ne mogu da odbijem-a tvoja braća i sestre?
Pustio sam je da saznaje previše.
Moram da lažem...pogledao sam na sat,moje vreme sa njom je isteklo.
Moji brat i sestra, a i Jasper i Rosalie kad smo već kod toga biće poprilično
ljuti ako budu morali da čekaju na kiši...
-Oh..žao mi je..izgleda da moraš da ideš..
Nije se pomerila..nije htela da se pomeri.Nije htela da naše vreme istekne..to
mi se baš,baš,baš svidelo.
A ti verovatno želiš da ti tvoj kamionet bude vraćen,pre nego što šerif Swon
dodje kući i da ne moraš da mu govoriš za incident na biologiji-zakikotao sam
se. Prisećajući se njene sramote.
Sigurna sam da je već čuo za to,u Forksu nema tajni..rekla je ime grada za
dozom odvratnosti.
Nasmejao sam se njenim rečima,nema tajni..
Lepo se provedi na plaži..pogledao sam u kisu,nadajući se da će biti
lošije..-“dobro vreme za sunčanje”-biće do subote..
Neću te videti sutra?
Zabrinutost u njenom tonu me je polaskala.
-Ne Emmet i ja počinjemo rano za vikendom…
bio sam ljut na sebe sto sam napravio planove,mogu da ga odložim
ne..nema važnije stvari od lova u ovom trenutku.
A moja porodica bi bila sve više iznerviranija zbog mog ponašanja.
-Šta ćete raditi-rekla je tužnjikavim tonom-dobro je.
-Idemo da planinarimo u divljinu jarčevih stena malo južnije od brda Rejnir
emet hoće da idemo zbog sezone medveda.
Oh,pa srećno…pokušala je da zvuči poletno..ali nije uspela..njen entuzijazam me
je ohrabrio.
Kako sam je gledao,počeo sam da se osećam još tužnije što moramo da se oprostimo
bila je tako meka i lomljiva..neznam kako da je ostavim izvan mog vida,šta sve
može da joj se desim.
I još je najgore šta može da se desi kada je pored mene.
-Hoćeš nešto da mi učniš ovog vikenda-pitao sam ozbiljno.
Klimnula je glavom,bespomoćna pod mojim očima-drži se svetla.
-Bez uvrede, ali izgeda da si jedna od onih koje jednostavno automatski
privlače nezgode.prema tome pokušaj da ne padneš u okean ili pod kola,niti išta
slično,okej?
Nasmešio sam se nadajući se da ne vidi tugu u mojim očima.
Šta bih želeo da nije u opasnosti pored mene, šta god da joj se desi tamo.
Trči Bella,trči, volim te previše za tvoje dobro.
Uvredilo ju je moje zacikivanje,
-Videću šta mogu da uradim-rekla je i iskočila iz auta i zalupila vrata..
Kao ljuto mače koje veruje da je tigar.
Zavrteo sam ruku oko ključeva koje sam upravo uzeo iz njene jakne i nasmešio se
dok sam odlazio.