Srednja škola. Više ne tamnica, sada je bila čist pakao. Mučenje i vatra… da, imao sam oba.
Sada sam radio sve ispravno. Niko nije mogao da se žali da izbegavam svoje obaveze.

Kako
bih udovoljio Esme i zaštitio ostale, ostao sam u Forksu. Vratio sam se
svojoj staroj rutini. Lovio sam ne više nego ostali. Svakog dana sam
pohađao školu i igrao ljudsko biće. Svakog dana sam pažljivo slušao
bilo šta novo o Kalenovima – nikad nije bilo nečeg novog. Devojka nije
izgovorila ni reč o svojim sumnjama. Samo je ponavljala istu priču
iznova i iznova – stajao sam s njom i pomerio je sa puta – dok njenim
radoznalim slušaocima ne bi dosadilo, pa bi prestali da traže još
detalja. Nije bilo opasnosti. Moja ishitrena reakcija nije nikog
povredila.
Nikog osim mene samog.

Bio sam rešen da promenim
budućnost. Ne najlakši zadatak koji mogu da zadam samom sebi, ali nije
bilo drugog izbora s kojim sam mogao da živim. Alis je rekla da neću
biti dovoljno snažan da se klonim devojke. Dokazaću da greši.
Mislio sam da će prvi dan biti najteži. Pred kraj tog dana bio sam siguran da je tako. Ipak, pogrešio sam.

Mučilo
me je što znam da ću povrediti devojku. Tešio sam sebe činjenicom da će
njen bol biti ništa više od uboda čiode – samo mala žaoka odbacivanja –
u poređenju sa mojim.
Bela je bila ljudsko biće i znala je da sam ja
bio nešto drugo, nešto pogrešno, nešto zastrašujuće. Njoj će verovatno
laknuti pre nego što će se osetiti povređeno kad okrenem svoje lice od
njenog i pretvaram se da ne postoji.

,,Zdravo, Edvarde,”
pozdravila me je, tog prvog dana kad se vratila na biologiju. Glas joj
je bio ljubazan, prijateljski, za sto osamdeset stepeni preokrenut od
poslednjeg puta kad sam razgovarao sa njom.
Zašto? Šta je promena
značila? Da li je zaboravila? Odlučila da je izmislila celu epizodu? Da
li je ikako moguće da mi je oprostila što se nisam držao svog obećanja?
Pitanja su gorela kao zeđ koja me je napadala svaki put kad bih udahnuo.

Samo jedan trenutak da pogledam u njene oči. Samo da vidim mogu li tamo pročitati odgovore…

Ne. Nisam sebi mogao da dozvolim čak ni to. Ne ako nameravam da promenim budućnost.
Okrenuo
sam svoju bradu za inč u njenom pravcu, ne skrećući pogled sa prednje
strane prostorije. Klimnuo sam jednom, a onda okrenuo lice ka napred.
Nije ponovo progovorila sa mnom.

Tog
popodneva, čim se škola završila, uloga bila odigrana, otrčao sam u
Sijetl kao i prethodnog dana. Izgledalo je kao da mogu da podnesem bol
malčice bolje dok letim nad zemljom, pretvarajući sve oko sebe u zelenu
maglu.
Ovo trčanje je postalo moja dnevna navika.
Da li sam je
voleo? Nisam mislio tako. Ne još. Alisini prikazi te budućnosti su se
ipak zalepili za mene, i mogao sam da jasno vidim kako bi bilo lako
zaljubiti se u Belu. Bilo bi tačno kao padanje: nenaporno. Ali, to što
nisam dopuštao sebi da je zavolim bilo je suprotno od padanja – bilo je
kao da je uspinjem uz strmu ivicu, ruku po ruku, napor koji me
iscrpljuje kao da nemam nimalo više od snage jednog smrtnika.

Prošlo
je više od mesec dana, svakog dana bivalo je teže. To mi nije imalo
smisla – čekao sam da prebolim, da postane lakše. To mora da je bilo
ono na šta je Alis mislila, kada je predvidela da neću moći da se
klonim devojke. Videla je jačinu bola. Ali mogao sam da podnesem bol.
Neću
uništiti Belinu budućnost. Ako mi je bilo suđeno da je volim, zar onda
najmanje što sam mogao da učinim nije bilo da je izbegavam?

Ipak,
izbegavanje je bilo na granici onoga što sam ja mogao da podnesem.
Mogao sam da se pretvaram da je ignorišem, da nikad ne pogledam u
njenom pravcu. Mogao sam da se pretvaram da mi uopšte nije zanimljiva.
Ali to je i dalje bila varka, samo pretvaranje, a ne stvarnost.
I dalje sam se kačio za svaki njen dah, za svaku reč koju bi izgovorila.
Grupisao sam svoje muke u četiri kategorije.

Prve
dve su bile poznate. Njen miris i njena tišina. Ili pre – da preuzmem
odgovornost tamo gde treba – moja zeđ i moja radoznalost.
Zeđ je
bila najosnovnija od mojih muka. Sada mi je bila navika da na biologiji
jednostavno ne dišem. Naravno, uvek je bilo izuzetaka – kada bih morao
da odgovorim na pitanje ili nešto tako, i kada bi mi bio potreban dah
da govorim. Svaki put kada bih okusio vazduh oko sebe bilo je isto kao
i prvog dana – vatra i potreba i brutalno nasilje bili bi očajni da se
oslobode. Bilo bi teško držati se, čak i slabo, nekog razloga ili
sprečavanja u takvim trenutcima. I, baš kao tog prvog dana, čudovište u
meni bi urlalo, tako blizu površine…

Radoznalost je bila
najkonstantnija od mojih muka. Pitanje nikad nije bilo van mojih misli:
O čemu razmišlja sada? Kad čujem njen tihi uzdah. Kada odsutno vrti
pramen svoje kose oko prsta. Kada spusti svoje knjige sa više snage
nego uobičajeno. Kada zakasni na čas. Kada nestrpljivo lupka stopalom o
pod. Svaki pokret uhvaćen mojom periferijskom verzijom bio je
izluđujuća misterija. Kada bi pričala sa drugim ljudskim učenicima,
analizirao bih svaku reč i ton. Da li je izgovarala svoje misli, ili
ono što je mislila da bi trebalo reći? Često mi je zvučalo kao da se
trudila da kaže ono što njena publika očekuje i to me je podsetilo na
moju porodicu, na našu uobičajenu dnevnu iluziju – bili smo bolji u
tome nego ona. Osim ako nisam grešio u vezi toga, samo umišljao stvari.
Zašto bi ona morala da igra ulogu? Ona je bila jedna od njih – ljudski
tinejdžer.

Majk Njuton je bio najiznenađujuća od mojih muka. Ko
bi ikad sanjao da jedan tako običan, dosadan smrtnik moze da me toliko
ljuti? Iskreno, bio sam nekako zahvalan tom ljudskom dečaku; više nego
ostali, činio je da devojka priča. Naučio sam toliko mnogo o njoj kroz
te razgovore – i dalje sam dopunjavao svoju listu – ali, naprotiv,
Majkova upornost sa ovim projektom me je samo još više razljućivala.
Nisam hteo da Majk bude taj koji će otključati njene tajne. Ja sam
želeo to da uradim.

Pomagalo je to što on nikad nije primećivao
njena otkrovenja, njene male izlete. Nije znao ništa o njoj. On je u
svojoj glavi stvorio Belu koja nije postojala – devojku jednako običnu
kao što je bio on. Nije posmatrao nesebičnost i hrabrost koji je
izdvajaju od drugih ljudi, nije čuo abnormalnu zrelost njenih
izgovorenih misli. Nije primećivao da, kada bi pričala o svojoj majki,
zvučala je kao roditelj koji priča o svom detetu, pre nego obrnuto – s
ljubavlju, s popustljivošću, pomalo zabavljeno, i snažno zaštitnički.
Nije čuo strpljenje u njenom glasu, kad se pretvarala da je
zainteresovana za njegove nepovezane priče, i nije shvatao ljubaznost
iza tog strpljenja.

Kroz njene razgovore sa Majkom sam mogao da
dodam najvažniji kvalitet na svoju listu, najuočljiviji od svih, tako
jednostavan kao da je bio neobičan. Bela je bila dobra. Sve druge
stvari dopunjavale su tu celinu – ljubazna i nemarljiva za sebe i
nesebična i puna ljubavi i hrabra – kroz sve to bila je dobra.

Ova
pomoćna otkrića, svejedno, nisu učinila da privolim dečaka. Posesivni
način na koji je gledao Belu – kao da je bila namenjena njemu –
provocirao me je skoro kao te nezrele fantazije koje je imao o njoj.
Postao je samopouzdaniji u vezi nje, takođe, kako je vreme prolazilo,
izgleda da je preferirala njega od onih koje je on smatrao svojim
rivalima – Tajlerom Kraulijem, Erikom Jorkijem, i cak, sporedno, nada
mnom. On bi po navici seo na njenu stranu našeg stola pre nego što bi
čas počeo, ćaskao s njom, ohrabren njenim osmesima. Samo ljubaznim
osmesima, rekao sam sebi. A opet, zabavljao sam sebe zamišljajući kako
ga lansiram preko sobe u daleki zid…. Verovatno ga ne bi fatalno
povredilo…

Majk nije često razmišljao o meni kao o rivalu. Nakon
nezgode, bio je zabrinut da ćemo se Bela i ja zbližiti nakon
proživljenog iskustva, ali očigledno se ispostavilo suprotno. Još tada
mu je smetalo što se drugačije ponašam prema Beli i tako zadobijam
njenu pažnju. Ali sad sam je ignorisao isto kao i druge i on je bivao
zadovoljan.

O čemu razmišlja sada? Da li joj prija njegova pažnja?

I
konačno, poslednja od mojih muka, najbolnija: Belina ravnodušnost. Kako
sam ja ignorisao nju, tako je ona ignorisala mene. Nikad nije ponovo
pokušala da razgovara sa mnom. Koliko sam ja znao, nikad nije ni
razmišljala o meni.
Ovo bi me možda razljutilo – ili čak slomilo
moju odluku da promenim budućnost – osim što je ponekad zurila u mene
kao pre. To nisam video ja, pošto nisam mogao dopustiti sebi da
pogledam u nju, ali Alis nas je uvek upozoravala kad bi trebalo da
zuri; ostali su još bili oprezni oko devojčinog problematičnog znanja.

Olakšavalo je bol to što je s vremena na vreme zurila u mene iz daljiine. Naravno, mora da se samo pitala kakav sam ja to čudak.

,,Bela
će zuriti u Edvarda za minut. Ponašajte se normalno,” Alis reče jednog
utorka u martu, i ostali su pažljivo radili na tome da uzvrpolje i
izmene svoju težinu kao ljudska bića; apsolutno mirovanje bilo je
obeležje naše vrste.
Obratio sam pažnju na to koliko bi često
gledala u mom pravcu. Zadovoljavalo me je, iako ne bi trebalo, to što
se ta učestalost nije smanjivala kako je vreme prolazilo. Nisam znao
šta to znači, ali to je učinilo da se osećam bolje.Alis uzdahnu. Želela
bih…
,,Ne mešaj se, Alis,” rekao sam ispod daha. ,,Neće se desiti.”
Nadurila
se. Alis je bila željna da oformi to prijateljstvo iz svojih vizija sa
Belom. Na neki čudan način, nedostajala joj je devojka koju nije
poznavala.
Priznaću, bolji si nego što sam mislila. Sad ti je budućnost sva zamršena i besmislena. Nadam se da si srećan.
,,Meni ima prilično smisla.”
Iznervirano je frknula.

Pokušao
sam da je isključim, previše nestrpljiv za ovaj razgovor. Nisam bio
veoma dobro raspoložen – napetiji nego što sam im dopuštao da vide.
Jedino je Džasper bio svestan toga koliko sam duboko bio povređen,
osećao je stres koji izbija iz mene, svojom jedinstvenom sposobnošću da
i oseti i utiče na raspoloženje drugih. Ipak, nije razumeo razloge tih
raspoloženja, i – pošto sam konstanto bio loše raspoložen ovih dana –
ignorisao ih je.
Danas će biti težak dan. Teži nego dan pre, po navici.
Majk Njuton, odbojan dečko za kog nisam mogao da dozvolim da mi bude rival, se spremao da pozove Belu na izlazak.

Igranka
na kojoj devojke biraju se približavala, a on se veoma nadao da će Bela
pitati njega. To što nije to učinila poljuljalo je njegovo
samopouzdanje. Sada je bio u neprijatnom položaju – uživao sam u
njegovoj nelagodnosti više nego što bi trebalo – jer ga je Džesika
Stenli upravo pozvala na igranku. Nije želeo da kaže “da,” i dalje se
nadajući da će Bela izabrati njega(i tako mu dokazati pobedu nad
ostalim rivalima), ali nije želeo ni da kaže “ne” i da završi tako što
će propustiti igranku. Džesika, povređena njegovim oklevanjem i
pogađajući razlog koji se krije iza njega, besno je razmišljala o Beli.
Opet, imao sam instinkt da postavim sebe između Džesikinih besnih misli
i Bele. Sada sam bolje razumeo instinkt, ali samo me je više
frustriralo što ne mogu da odreagujem na njega.

Znači, do ovoga je došlo. Bio sam potpuno privezan za nevažne srednjoškolske drame koje sam nekada uzimao za totalno nebitne.
Majk
je radio na svojim živcima dok je pratio Belu na biologiju. Slušao sam
njegova naprezanja dok sam čekao da izađu. Dečko je bio slab. Namerno
je čekao na ovu igranku, uplašen da obelodani svoju zaljubljenost pre
nego što ona izrazito pokaže da ga preferira. Nije želeo da ispadne
slab na odbijanje, radije čekajući da ona napravi taj prvi korak.
Kukavica.
Ponovo
je seo na naš sto, rutina je učinila da se oseća prijatno, a ja sam
zamišljao zvuk koje bi njegovo telo napravilo kad bi udarilo u suprotni
zid dovoljnom snagom da mui slomi skoro sve kosti.

,,Dakle,” rekao je devojci, pogleda usmerenog ka podu. ,,Džesika me je pozvala na prolećnu igranku.”
,,To
je super,” Bela odgovori momentalno i sa entuzijazmom. Bilo je teško ne
nasmešiti se dok je njen ton potapao Majkovu svesnost. On se nadao
obeshrabrenosti. ,,Sjajno ćeš se provesti sa Džesikom.”
Mučio se da
nađe pravi odgovor. ,,Pa…” oklevao je, pa skoro odustao. Onda se
sabrao. ,, Rekao sam joj da moram da razmislim o tome.”
,,Zbog čega?” upitala je. Njen ton je uglavnom bio neodobravajući, ali tu je takođe bila i mala trunka olakšanja.
Šta je to značilo? Neočekivani, jak bes učinio je da se moje ruke stisnu u pesnice.

Majk
nije čuo olakšanje. Njegovo lice je bilo crveno od krvi – mahnito, kako
sam se ja iznenada osetio, ovo je izgledalo kao poziv – i ponovo je
pogledao u pod dok je govorio.
,,Pitao sam se da li… pa, da li si ti možda planirala da me pozoveš.”
Bela je oklevala.

U tom trenutku njenog oklevanja video sam budućnost jasnije nego Alis ikada.
Devojka
bi mogla reći da na Majkovo neizgovoreno pitanje, a mogla bi reći i ne,
ali kako god, jednog dana uskoro, nekome će reći da. Ona je bila draga
i intrigantna, a ljudski muškarci nisu zanemarivali tu činjenicu. Bilo
da bude s nekim iz ove dosadne gomile, ili da sačeka dok se ne oslobodi
iz Forksa, doći će dan kada će reći da.

Video sam njen život kao
i pre – koledž, karijera…. ljubav, brak. Video sam je ponovo sa rukom u
očevoj, obučenu u svileno belo, njeno lice obasjano srećom dok korača
uz zvuke Vagnerovog marša.
Bol je bio veći od bilo čega što sam pre
osetio. Ljudsko biće bi moralo da bude na ivici smrti kako bi osetilo
ovaj bol – ljudsko biće ga ne bi preživelo.
I ne samo bol, vec i potpun bes.
Bes
je žudela za nekom vrstom fizičkog ispoljavanja. Iako ovaj beznačajan,
bezvredan dečko možda neće biti taj kome će Bela reći da, žudeo sam da
zdrobim njegovu lobanju u svojoj ruci i ostavim ga da stoji kao prikaz
tom nekom drugom, ko god on bio.

Nisam razumeo ovo osećanje –
bilo je tolika zbrka bola i besa i želje i očaja. Nikad pre ga nisam
osetio; nisam mogao da ga imenujem.

,,Majk, mislim da bi trebalo da joj kažeš da,” Bela reče nežnim glasom.
Majkove
nade se raspršiše. Uživao bih u tome pod drugim okolnostima, ali bio
sam izgubljen u poslebolnom šoku – i žaljenju zbog onoga što su mi bol
i bes učinili.

Alis je bila u pravu. Nisam bio dovoljno snažan.
Upravo sada, Alis će gledati kako se budućnost okreće i uvija, ponovo postaje jasna. Hoće li je ovo zadovoljiti?

,,Jesi
li već pozvala nekog?” Majk upita zlovoljno. Besno je pogledao u mene,
sumnjiv po prvi put u mnogo nedelja. Shvatio sam da sam odao svoju
zainteresovanost; glava mi je bila okrenuta u Belinom pravcu.
Divlja
zavist u njegovim mislima – zavist prema bilo kome kog je devojka
izabrala pre njega – odjednom je nadenula ime mom bezimenom osećanju.
Bio sam ljubomoran.

,,Ne,” devojka reče, sa tračkom humora u svom glasu. ,,Uopšte neću ići na igranku.”
Kroz svo žaljenje i bes, osetio sam olakšanje u njenim rečima. Odjednom, razmatrao sam svoje rivale.
,,Zašto ne?” Majk je pitao, skoro nepristojnim tonom. Vređalo me je što koristi taj ton sa njom. Sprečio sam režanje.
,,Idem u Sijetl te subote,” odgovorila je.
Radoznalost
nije bila toliko pogrešna kao što bi bila pre – sad kad sam bio potpuno
odlučan da otkrijem odgovore na sve. Znaću svako “gde” i svako “zašto”
ovih novih otkrića dovoljno uskoro.
Majkov ton je postao neprijatno laskav. ,,Zar ne možeš da odeš nekog drugog vikenda?”
,,Žao mi je, ne.” Bela je sada bila oštra. ,,Tako da ne bi trebalo da teraš Džes da te više čeka – to je nepristojno.”

Njena
zabrinutost za Džesikina osećanja zapalilo je plamenove moje ljubomore.
Ovaj put u Sijetl je jasno bio izgovor da kaže ne – da li je odbila iz
vernosti prema prijateljici? Bila je više nego dovoljno nesebična za
to. Da li je zapravo želela da je mogla da kaže da? Ili su obe
pretpostavke pogrešne? Da li je zainteresovana za nekog drugog?
,,Aha, u pravu si,” Majk promrmlja, tako obeshrabren da sam skoro osetio sažaljenje prema njemu.
Skoro.

Spustio je pogled sa devojke, isključujući moj pogled na njeno lice kroz njegove misli.
Nisam nameravao da to tolerišem.
Okrenuo
sam se da sam pročitam njeno lice, prvi put za više od mesec dana. Bilo
je oštro olakšanje ponovo sebi to dozvoliti, kao udah vazduha u ljudska
pluća koja dugo nisu udisala.
Oči su joj bile zatvorene, a ruke
pritisnute na obe strane njenog lica. Povremeno je zavrtela glavom tako
lagano, kao da je pokušavala da otera neku misao iz svojih misli.
Frustrirajuće.
Fascinantno.Glas gospodina Banera ju je izvukao iz svog sanjarenja i
oči joj se polako otvoriše. Momentalno me je pogledala, možda osećajući
da zurim. Zurila je u moje oči sa istim zbunjenim izrazom koji me je
toliko dugo proganjao.
Nisam osetio kajanje ili krivicu ili bes u
toj sekundi. Znao sam da će ponovo doći, i to uskoro, ali ovog trenutka
bio sam neobično visoko. Kao da sam trijumfovao pre nego izgubio.

Nije
skrenula pogled, iako sam zurio sa neumesnim intenzitetom, uzaludno
pokušavajući da pročitam njene misli kroz njene tečne braon oči. Bile
su pune pitanja, pre nego odgovora.
Mogao sam da vidim odraz svojih
očiju i mogao sam da vidim da su crne od zeđi. Prošle su skoro dve
nedelje od mog poslednjeg lova; ovo nije bio najbezbedniji dan za moju
volju da se raspe. Ali izgleda da je crnina nije plašila. I dalje nije
skrenula pogled, i nežna, razarajuće privlačna pink boja poče da boji
njenu kožu.
O čemu razmišlja sada?
Skoro da sam postavio pitanje naglas, ali u tom trenutku gospodin Baner prozva moje ime.

Izabrao sam tačan odgovor iz njegove glave, dok sam s olakšanjem gledao u njegovom pravcu.
Usisao sam brzi udah. ,,Krebsov ciklus.”
Zeđ
je pržila niz moje grlo – zatežući moje mišiće i ispunjavajući moja
usta otrovom – i zatvorio sam oči, pokušavajući da se koncentrišem kroz
želju za njenom krvi koja je besnela u meni.

Čudovište je bilo
jače nego pre. Čudovište se veselilo. Prigrlilo je ovu dvostruku
budućnost koja mu je davala pedeset posto šansi da ima ono za čim je
tako pokvareno žudelo.
Treća, nesigurna budućnost, koju sam pokušao
da ostvarim snagom volje se raspala – uništena zajedničkom ljubomorom,
zbog svega – i bilo je toliko bliže svom cilju.
Kajanje i krivica goreli su kao zeđ, i da sam imao sposobnost da proizvodim suze, one bi ispunile moje oči.
Sta sam to učinio?

Znajući
da je bitka već bila izgubljena, izgleda da nije bilo razloga da se
opirem onome što sam želeo; okrenuo sam se da ponovo zurim u devojku.
Sakrila se u svojoj kosi, ali mogao sam da vidim kroz procepe u uvojcima da joj je obraz sad bio jarko crven.
Čudovištu se to sviđalo.
Nije
ponovo susrela moj pogled, ali nervozno je uvrtala uvojak svoje tamne
kose između prstiju. Njeni osetljivi prsti, njeni krhki zglobovi – bili
su tako lomljivi, izgledajući celom svetu kao da bi samo moj dah mogao
da ih zdrobi.

Ne, ne, ne. Nisam mogao da učinim ovo. Bila je
previše lomljiva, previše dobra, previše vredna da zasluži ovu sudbinu.
Nisam mogao da dopustim da se moj život sudari sa njenim, da ga uništi.
Ali takođe nisam mogao da je se klonim. Alis je bila u pravu u vezi toga.
Čudoviste u meni je siktalo sa frustracijom, dok sam se kolebao, prvo se naginjući ka prvom, onda ka drugom načinu.

Moj
kratki čas s njom je prošao prebrzo, dok sam se dvoumio između tvrdog i
grubog. Zvono je zazvonilo i počela je da sakuplja svoje stvari ne
gledajući me. To me je razočaralo, ali teško da sam mogao da očekujem
drugačije. Način na koji sam se ponašao prema njoj posle nezgode bio je
neoprostiv.

,,Bela?” rekao sam, nesposoban da se zaustavim.Moja snaga volje je već ležala raskomadana.
Oklevala je pre nego što me je pogledala; kada se okrenula izraz joj je bio odbramben, nepoverljiv.
Podsetio sam sebe da je imala svako pravo da mi ne veruje. Da bi i trebalo.
Čekala je da nastavim, ali ja sam samo zurio u nju, čitajući joj lice.
Udisao sam pune udahe vazduha u redovnim vremenskim intervalima, boreći se protiv svoje zeđi.
,,Šta
je?” konačno je rekla. ,,Da li opet pričaš sa mnom?” Bilo je trunke
ljutnje u njenom tonu koja je bila, poput njenog besa, draga. Učinila
je da poželim da se nasmešim.
Nisam bio siguran kako da odgovorim na njeno pitanje. Da li sam pričao s njom u tom smislu na koji je mislila?
Ne. Ne ako sam mogao da pomognem. Pokučaću da pomognem.
,,Ne, zapravo ne,” rekao sam joj.
Zatvorila
je svoje oči, sto me je frustriralo. To je isključilo moj najbolji
prilaz njenim osećanjima. Udahnula je dug, lagan udah ne otvarajući
oči. Vilica joj je bila zaklopljena.
Još uvek zatvorenih očiju, progovorila je. Ovo sigurno nije bio normalan način za ljudsko biće da razgovara. Zašto je to radila?

,,Pa šta onda hoćeš, Edvarde?”
Zvuk mog imena na njenim usnama uradio je čudnu stvar mom telu. Da sam imao otkucaje srca, ubrzali bi se.
Ali kako da joj odgovorim?
Istinom,
odlučio sam. Biću što iskreniji mogu s njom, od sada pa na dalje. Nisam
želeo da zaslužim njeno nepoverenje, čak i ako je zasluživanje njenog
poverenja bilo nemoguće.

,,Žao mi je,” rekao sam joj. To je bila
istina više nego što će ona ikad saznati. Nažalost, mogao sam da se
bezbedno izvinim samo za beznačajno. ,,Veoma sam neljubazan, znam. Ali
ovako je bolje, zaista.”
Bilo bi bolje za nju kad bih mogao da nastavim tako, da budem neljubazan. Da li sam mogao?
Njene oči se otvoriše, izraza još uvek opreznog.
,,Ne znam na šta misliš.”
Pokušao
sam da pružim što više upozorenja sam mogao kroz nju. ,,Bolje je da
nismo prijatelji.” Sigurno, toliko je mogla da shvati. Bila je bistra
devojka. ,,Veruj mi.”

Oči joj se suziše i setio sam se da sam
joj te reči rekao i pre- malo pre kršenja obećanja. Uzdrhtao sam kad je
sklopila vilicu – jasno je da se i ona setila.
,,Šteta što to nisi ranije shvatio,” rekla je besno. ,,Mogao si da poštediš sebe tog silnog žaljenja.”
Zurio sam u nju u šoku. Šta je ona znala o mom žaljenju?
,,Žaljenja? Žaljenja zbog čega?” upitao sam.
,,Zbog toga što nisi pustio da me onaj glupi karavan jednostavno zgnječi.” oštro odgovori.
Zaledio sam se, ošamućen.

Kako
je mogla to da misli? Spasavanje njenog života je bila jedina
prihvatljiva stvar koju sam uradio od kada sam je upoznao. Jedina stvar
koje se nisam stideo. Jedna i jedina stvar zbog koje mi je uopšte i
drago što postojim. Borio sam se da je ostavim u životu od trenutka
kada sam osetio njen miris. Kako može da misli to o meni? Kako se
usuđuje da stavlja u pitanje moje jedino dobro delo u svom ovom haosu?
,,Misliš da žalim što sam ti spasao život?”
,,Znam da žališ,” uzvratila je.
Njena procena mojih namera ostavila me je da kiptim od besa. ,,Ništa ti ne znaš.”

Kako
su zbunjujuće i nerazumljive bile radnje njenog uma! Mora da nije
razmišljala kao druga ljudska bića. To mora biti objašnjenje za njenu
mentalnu tišinu. Bila je potpuno drugačija.
Naglo je skrenula
pogled, ponovo sastavljajući zube. Obrazi su joj bili rumeni, ovog puta
od besa. Skupila je svoje knjige na gomilu, uzela ih u naručje i
odmarširala ka vratima, ne susrećući moj pogled koji zuri.
Čak i iznerviran kakav sam bio, bilo je nemoguće ne smatrati njen bes pomalo zabavnim.

Hodala
je ukočeno, ne gledajući kuda ide i njeno stopalo se zakačilo za
dovratak. Saplela se i ispustila knjige na zemlju. Umesto da se sagne i
pokupi ih, stajala je rigidno uspravno, čak i ne gledajući dole, kao da
nije bila sigurna da su knjige vredne spasa.
Borio sam se da se ne nasmejem.
Nije bilo nikog da me gleda; dojurio sam do nje i složio njene knjige pre nego što je uopšte i pogledala dole.
Napola
se sagnula, videla me, a potom se zaledila. Dodao sam joj knjige,
uveravajući se da moja ledena koža nijednom ne dotiče njenu.

,,Hvala,” rekla je hladnim, oštrim glasom.
Njen ton je povratio moju iritaciju.
,,Nema na čemu,” rekao sam isto tako hladno.
Uspravila se i otišla na svoj sledeći čas.
Gledao
sam sve dok više nisam mogao da vidim njenu besnu figuru.Čas španskog
je prošao u izmaglici. Gospođica Gof nikada nije dovodila u pitanje
moju rasejanost – znala je da je moj španski bio superioran u odnosu na
njen i dala mi je savršenu velikodušnost – ostavljajući me slobodnim da
razmišljam.

Dakle, nisam mogao da ignorišem devojku. Toliko je
bilo očigledno. Ali da li je to značilo da nisam imao izbora osim da je
uništim? To nije mogla biti jedina dostupna budućnost. Morao je biti
negi drugi izbor, neka delikatna ravnoteža. Pokušao sam da smislim
način…

Nisam obraćao mnogo pažnje na Emeta, sve dok času nije
skoro došao kraj. Bio je radoznao – Emet nije bio preterano intuitivan
oko promena u tuđim raspoloženjima, ali mogao je da vidi očiglednu
promenu u meni. Pitao se šta je to što se desilo i premestilo
nepopustljivo mrgođenje s mog lica. Mučio se da definiše promenu i
konačno odlučio da sam izgledao kao da sam bio pun nade.
Pun nade? Da li je spolja tako izgledalo?

Razmišljao sam o ideji nadanja dok sam išao ka volvu, pitajući se čemu bi tačno trebalo da se nadam.
Ali
nisam mogao da razmišljam dugo. Osetljiv, kakav sam uvek bio, na misli
o devojci, zvuk Belinog imena u glavi mojih… mojih rivala,
pretpostavljam da sam morao da priznam, zahvatilo je moju pažnju. Erik
i Tajler, čuvši – sa velikim zadovoljstvom – za Majkov neuspeh,
odlučiše da nešto preduzmu.

Erik je već bio na mestu, naslonjen
na njen kamionet, odakle nije mogla da ga izbegne. Tajlerov čas je
kasnio sa završavanjem zbog primanja rezultata ispita i on je bio u
očajničkoj žurbi da je stigne pre nego što pobegne.
Ovo sam morao da vidim.

,,Sačekaj ostale ovde, važi?” promrmljao sam Emetu.
Sumnjivo me je odmerio, a potom slegnuo ramenima i klimnuo glavom.
Dečko je izgubio razum, pomislio je, zabavljen mojim neobičnim zahtevom.
Video
sam Belu kako izlazi iz sale i sačekao sam, tamo gde me neće videti, da
prođe. Kako se približavala Erikovoj zasedi, iskoračio sam,
podešavajući svoje korake tako da prođem pored u pravom trenutku.

Gledao sam kako joj se telo ukočilo kad je primetila dečka koji je čeka. Ukočila se na tren, a potom opustila i nastavila pravo.

,,Ćao, Erik,” čuo sam kako ga pozdravlja, prijateljskim glasom.
Bio sam iznenadno i neočekivano nestrpljiv. Šta ako joj je ovaj decko nezdrave kože bio nekako drag?
Erik glasno proguta, Adamova jabučica mu se mrdala. ,,Zdravo, Bela.”
Izgledala je nesveno njegove nervoze.
,,Šta ima?” upitala je, otključavajući svoj kamionet i ne gledajući u njegov prestravljen izraz lica.
,,Uh, pa samo sam se pitao… hoćeš li na prolećnu igranku sa mnom?” Glas mu je pukao.
Konačno
je podigla pogled. Da li joj je drago ili ne? Erik nije mogao da
susretne njen izraz lica, tako da ja nisam mogao da ga vidim u njegovim
mislima.
,,Mislila sam da devojke biraju,” rekla je, zvučeći zatečeno.
,,Pa jeste,” bedno se složio.

Ovaj
jadan dečko me nije nervirao koliko i Majk Njuton, ali nisam mogao da
ga smatram simpatičnim, dok mu Bela nije nežno odgovorila.
,,Hvala ti što si me pitao, ali tog dana ću biti u Sijetlu.”
Već je čuo ovo; I dalje, bilo je razočaravajuće.
,,Oh,” promrmljao je, jedva se usuđujući da podigne pogled do njenog nosa. ,,Možda drugi put.”
,,Naravno,” složila se. Onda se ugrizla za donju usnu, kao da je zažalila što ga je ostavila s nadom. Sviđalo mi se to.

Erik iskorači i ode, krećući se u pogrešnom pravcu od svojih kola, njegova jedina misao bio je beg.
Prošao
sam pored nje u tom trenutku i čuo njen uzdah olakšanja. Nasmejao sam
se. Okrenula se na zvuk, ali ja sam zurio pravo, pokušavajući da
sprečim da mi se usne iskrive od zabavljenosti.

Tajler je bio
iza mene, skoro trčeći u žurbi da je stigne pre nego što se odveze. Bio
je preduzimljiviji i samopouzdaniji od ostale dvojice; čekao je da pita
Belu ovoliko dugo jedino jer je poštovao Majkovu prednost.

Želeo
sam da ga vidim kako uspeva da je stigne iz dva razloga. Ako je – kao
što sam počeo da sumnjam – sva ova pažnja nervirala Belu, želeo sam da
uživam gledajući njenu reakciju. Ali, ako nije bila – ako je Tajlerov
poziv bio onaj kom se nadala – onda sam to takođe želeo da znam.
Meni je izgledao je dosadno prosečno i nebitno, ali šta sam ja znao o Belinom ukusu?
Možda je volela prosečne mladice…
Stresao
sam se na tu misao. Ja nikad ne bih mogao biti prosečan dečko. Koliko
je licemerno od mene bilo što se postavljam za jednog od takmičara za
njenu privrženost. Kako bi ikad moglo da je bude briga za nekog ko je
bio, po bilo kojoj proceni, čudovište?

Bila je previše dobra za čudovište.

Trebalo
je da je pustim da pobegne, ali me je moja neoprostiva radoznalost
sprečila da uradim pravu stvar. Ponovo. Ali šta ako Tajler propusti
svoju šansu sada, i samo je pozove posle, kad necu imati način da
saznam ishod? Isparkirao sam svoj volvo na usku stazicu, blokirajući
njen izlaz.
Emet i ostali su bili na svom putu, ali on im je
objasnio moje čudno ponašanje, tako da su hodali veoma sporo,
posmatrajući me, pokušavajući da otkriju šta sam to radio.

Gledao
sam devojku u svom retrovizoru. Besno je gledala u zadnji deo mojih
kola, ne susrećući moj pogled, izgledajući kao da je želela da vozi
tenk umesto zarđalog ševroleta. Tajler je požurio u svoja kola i došao
u red iza nje, zahvalan na mom neobjašnjivom ponašanju. Mahao joj je,
pokušavajući da zadobije njenu pažnju, ali nije ga primetila. Pričekao
je trenutak, a potom napustio svoj auto i dotumarao do njenog
suvozačkog prozora. Pokucao je na staklo.Poskočila je, a potom zbunjeno
zurila u njega. Nakon sekunde, ručno je spustila prozor, izgledalo je
da ima problem s tim.

,,Izvini, Tajlere,” rekla je iznerviranim glasom. ,,Zaglavljena sam iza Kalena.”
Rekla je moje ima grubim glasom – i dalje je bila besna na mene.
,,Oh, znam,” Tajler reče, neodvraćen njenim raspoloženjem. ,,Samo sam hteo da te pitam nešto dok smo zarobljeni ovde.”
Široko se cerio.
Bio sam zahvalan na načinu na koji je prebledela zbog njegovog očiglednog pokušaja.
,,Hoćeš li me pozvati na prolećnu igranku?” pitao je, sa ni tragom poraza u svom glasu.
,,Neću biti u gradu, Tajlere,” rekla mu je, dok je iznerviranost i dalje plamtela u njenom glasu.
,,Aha, Majk je to rekao.”
,,Zašto onda – ?” krenula je da pita.
Slegnuo je ramenima. ,,Nadao sam se da si ga samo elegantno odbijala.”
Njene
oči zasijaše, a potom se ohladiše. ,,Žao mi je, Tajlere,” rekla je,
uopšte ne zvučeči kao da joj je žao. ,,Zaista ću biti van grada.”
Prihvatio je taj izgovor, ne dotaknutog samopouzdanja. ,,U redu je. I dalje imamo maturu.” Otišao je natrag do svojih kola.

Bio sam u pravu što sam čekao na ovo.
Zgroženi
izraz njenog lica nije imao cenu. Rekao mi je ono što ne bi tako
očajnicki trebalo da želim da znam – da ona nije gajila osećanja ni za
jednog od ovih ljudskih muškaraca koji su želeli da je osvoje.
Takođe, njen izraz lica je verovatno bio najsmešnija stvar koju sam ikad video.
Moja
porodica je tada stigla, zbunjena činjenicom da sam se, za promenu,
tresao od smeha, umesto da se ubilački mrštim na svakog u vidnom polju.

Šta je toliko smešno? Emet je želeo da zna.
Samo
sam zavrteo glavom dok sam se takođe zatresao od novog smeha dok je
Bela besno pokrenula svoj bučni motor. Izgledala je kao da ponovo
priželjkuje tenk.
,,Idemo!” Rozali nestrpljivo siknu. ,,Prestani da budeš idiot. Ako možeš.”
Njene reči me nisu iznervirale – bio sam previše zabavljen. Ali uradio sam kako je tražila.
Niko mi se nije obratio na putu do kuće. Nastavio sam da se kikoćem s vremena na vreme, razmišljajući o Belinom licu.

Kada sam skrenuo na put – ubrzavajući sada, kad nije bilo svedoka – Alis je pokvarila moje raspoloženje.
,,Pa mogu li sada da pričam sa Belom?” iznenada je upitala, ne razmatrajući prvo reči, tako da mi nije dala upozorenje.
,,Ne,” prasnuo sam.
,,Nije fer! Šta čekam?”
,,Još uvek ništa nisam odlučio, Alis.”
,,Kako god, Edvarde.”
U njenoj glavi, Beline dve sudbine su ponovo bile jasne.
,,U čemu je poenta da je upoznaš?” promrmljao sam, odjednom mrzovoljan. ,,Ako ću je jednostavno ubiti?”
Alis je oklevala na sekund. ,,Imaš poentu,” priznala je.

Poslednji put sam skrenuo, brzinom od devedeset milja na sat, a onda zaškripeo do zaustavljanja na inč od zadnjeg zida garaze.
,,Uživaj u svom trčanju,” Rozali reče samozadovoljno, dok sam izlazio iz kola.
Ali nisam išao da trčim danas. Umesto toga, otišao sam u lov.
Ostali
su trebali da love sutra, ali nisam sad sebi mogao da priuštim da budem
zedan. Preterao sam, pijući više nego što je bilo potrebno, nalivajući
se ponovo – mala grupa losova i jedan crni medved, na kog sam bio
srećan da naletim u ovako rano doba godine. Bio sam toliko pun da mi je
bilo nelagodno. Zašto to nije moglo biti dovoljno? Zašto je njen miris
morao biti toliko jači od bilo čega drugog?

Lovio sam kako bi se
pripremio za sledeći dan, ali, kad više nisam mogao da lovim i kada su
falili sati da sunce izađe, shvatio sam da sledeći dan nije dovoljno
uskoro.

Ponovo me je oblio hladan znoj kad sam shvatio da sam pošao da nađem devojku.
Raspravljao
sam se sa samim sobom na putu do Forksa i moja manje plemenita strana
je dobila raspravu, pa sam nastavio sa svojim neopravdanim planom.
Čudovište je bilo neumorno, ali dobro napojeno. Znao sam da ću moći da se držim na bezbednoj distanci od devojke.
Samo sam želeo da znam gde je.
Samo sam želeo da joj vidim lice.

Prošla
je ponoć i Belina kuća je bila mirna i tiha. Njen kamionet je bio
parkiran uz ivičnjak, a policijska kola njenog oca su bila uz put.
Nije
bilo svesnih misli nigde u komšiluku. Na trenutak sam posmatrao kuću iz
tame šume koja je ivici na istoku. Ulazna vrata će verovatno biti
zaključana – to nije bio problem, osim toga što nisam hteo da ostavim
polomljena vrata iza sebe kao dokaz. Odlučio sam da prvo probam prozor
na gornjem spratu. Ne bi se mnogi ljudi zamarali instaliranjem katanca
tamo.

Pretrčao sam otvoreno dvoriste i došao do kuće za pola
sekunde. Dok sam visio sa nadstrešnice prozora na jednoj ruci, pogledao
sam kroz staklo i dah mi se zaustavio.
Bila je to njena soba. Mogao
sam da je vidim na jednom malom krevetu, njeni pokrivači su bili na
podu, a njeni čarsavi uvijeni oko njenih nogu.
Dok sam gledao,
umorno se okrenula i prebacila jednu ruku preko glave. Nije bučno
spavala, barem ne večeras. Da li je osetila opasnost pored sebe?

Bio sam odbijen samim sobom dok sam je gledao kako se ponovo prevrće.
Kako sam ja bio ikako bolji od nekog bolesnog, špijunirajuceg idiota? Nisam bio nimalo bolji. Bio sam mnogo, mnogo gori.

Opustio sam svoje prste, dok sam se spremao da se pustim. Ali prvo sam dopustio sebi jedan dug pogled u njeno lice.
Nije
bilo mirno. Male bore su bile između njenih obrva, uglovi njenih usana
su bili spušteni. Njene usne zadrhtaše, a onda se razdvojiše.

,,U redu, mama,” promrmljala je.
Bela je pričala u snu.
Radoznalost
buknu, nadjačavajući samo-odvratnost. Iskušenje koje su mi zadavale te
nezastićene, nesvesne, izgovorene misli bilo je neverovatno
frustrirajuće.
Pokušao sam da otvorim prozor i nije bio zaključan, iako se zaglavio zbog dugog neotvaranja.
Polako sam ga otvarao, grčeći se sa svakim bledim režanjem metalnog rama. Moraću da nađem neko ulje za sledeći put…
Sledeći put? Zavrteo sam glavom, ponovo zgađen.Tiho sam se provukao kroz polu-otvoren prozor.
Soba
joj je bila mala – nesređena, ali ne i nečista. Pored njenog kreveta su
bile knjige na gomili, poleđina okrenutih ka meni, i razbacanih diskova
pored njenog neskupog CD plejera – na vrhu je bila samo jedna kutija za
nakit. Mnoštvo papira je okruživalo kompjuter koji je izgledao kao da
je pripadao muzeju zastarele tehnologije. Cipele su bile na drvenom
podu.

Veoma jako sam želeo da odem i pročitam naslove njenih
knjiga i diskova, ali obećao sam sebi da ću se držati podalje; umesto
toga sam otišao da sedim u staroj stolici za ljuljanje u dalekom uglu
sobe.
Da li sam nekada stvarno smatrao da devojka prosečno izgleda?
Pomislio sam na taj prvi dan i na odvratnost prema momcima koji su
momentalno bili zaitrigirani njom. Ali kad se sada setim njenog lica u
njihovim mislima, ne mogu da shvatim zašto je nisam odmah smatrao
lepom. Činilo se kao očigledna stvar.

Upravo sada – sa svojom
tamnom kosom rasutom oko svog bledog lica, noseći otrcanu majicu punu
rupa i trenerku, crta lica opuštenih u besvesnosti, lagano radvojenih
usana – oduzela mi je dah
Ili bi ga oduzela, pomislio sam krivo, da sam disao.
Nije progovarala. Možda joj se san završio.
Zurio sam u njeno lice i pokušavao da smislim neki način da budućnost učinim podnošljivom.

Nije bilo podnošljivo da je povredim. Da li je moj jedini izbor bio da je ponovo napustim?
Ostali sada nisu mogli da se raspravljaju sa mnom. Neće biti sumnji, ništa što bi vratilo nečije misli nazad na nezgodu.
Kolebao sam se kao ovog popodneva i ništa se nije činilo moguće.
Nisam
mogao da se nadam da budem suparnik ljudskim momcima, bilo da su joj ti
specifični momci bili dragi ili ne. Ja sam bio čudovište. Kako bi ona
ikada mogla da me vidi kao nešto drugo? Kad bi znala istinu o meni, to
bi je preplašilo i odbilo. Poput žrtve u horor filmu, pobegla bi,
vrišteći u hororu.

Setio sam se njenog prvog dana na biologiji.. i znao da je to tačna reakcija kakvu bi imala.
Bilo
je licemerno od mene da mislim da bi ona, da sam je ja pozvao da ide na
tu glupu igranku, otkazala svoje žurno smišljene planove i pristala da
ide sa mnom.
Nisam ja bio taj kome je bilo suđeno da mu kaže da. To
je bio neko drugi, neko ljudski i topao. I ja čak nisam mogao da
dozvolim sebi – jednog dana, kad to da bude izgovoreno – da ga lovim i
ubijem, jer ga je ona zasluživala, ko god on bio. Zasluživala je sreću
i ljubav sa bilo kim koga izabere.
Dugovao sam joj da sada uradim pravu stvar; nisam više mogao da se pretvaram da sam samo ja u opasnosti jer volim ovu devojku.

Posle
svega, stvarno ne bi bilo bitno ako bi otišao, jer Bela nikada ne bi
mogla da me vidi na način na koji ja želim. Nikad me neće videti kao
nekog vrednog ljubavi.
Nikad.
Može li se mrtvo, zamrznuto srce slomiti? Osećao sam da bi moje moglo.
,,Edvarde,” Bela reče.
Zaledio sam se, zureći u njene neotvorene oči.
Da li se probudila, uhvatila me ovde? Izgledala je zaspalo, ali joj je glas bio tako jasan…
Tiho je uzdahnula, a onda se ponovo umorno pomeri, okrećući se na stranu – i dalje spavajući i sanjajući.

,,Edvarde,” nežno je promrmljala.
Sanjala me je.
Moze li mrtvo, zaleđeno srce ponovo da zakuca? Osećao sam da se moje spremalo.

,,Ostani,” uzdahnula je. ,,Ne idi. Molim te… ne idi.”
Sanjala me je, a čak nisam bio ni noćna mora. Želela je da ostanem s njom, tamo u njenom snu.

Mučio
sam se da pronađem prave reči kako bih imenovao osećanja koja su
protekla kroz mene, ali nisam imao dovoljno snažne reči da ih poduprem.
Dug trenutak sam se davio u njima.
Kada sam se pribrao, više nisam bio isti čovek kakav sam bio pre.
Moj
život je bio beskrajna, nepromenjiva ponoć. Mora, neosporno, uvek biti
ponoć za mene. Pa kako je onda moguće da moje sunce izlazi sada, u sred
moje ponoći?
Za vreme od kada sam pretvoren u vampira, od kada sam
zamenio svoju dušu i svoju smrtnost za besmrtnost u pekućem bolu
transformacije, bio sam zaista zamrznut. Moje telo se pretvorilo u
nešto više nalik na kamen nego na telo, trajno i nepromenjivo. Ja sam,
takođe, bio zaleđen – moj karakter, stvari koje volim i koje ne volim,
moja raspoloženja i želje; svi su bili zamrznuti na mestu.
Isto je bilo i za ostale. Svi smo bili zamrznuti. Živi kamen.

Kada
je za jednog od nas nailazila promena, bila je to retka i trajna stvar.
Video sam kad se desila Karlajlu, a onda jednu deceniju kasnije Rozali.
Ljubav ih je promenila na večan način, način koji nikad nije bledeo.
Više od osamdeset godina je prošlo od kada je Karlajl pronašao Esme, a
i dalje je gledao u nju očima prve ljubavi. Uvek će biti tako za njih.

Tako će uvek biti i za mene, takođe. Uvek ću voleti ovu krhku ljudsku devojku, ostatak mog bezgraničnog postanka.

Posmatrao sam njeno besvesno lice, osećajuci kako se ova ljubav prema njoj smešta u svaki delić mog kamenog tela.
Sada je spavala mirnije, sa blagim osmehom na usnama.
Uvek ću je gledati, počeo sam da shvatam.
Voleo
sam je, tako da cu pokušati da budem dovoljno jak da je napustim. Znao
sam da sada nisam bio toliko jak. Radiću na tome. Ali možda sam bio
dovoljno snažan da preokrenem budućnost.

Alis je videla samo dve mogućnosti za Belu, i sada sam ih obe razumeo.
To što je volim me neće sprečiti da je ubijem ako sebi dopustim greške.
Ali
nisam mogao da osetim čudovište sada, nisam ga mogao naći nigde u sebi.
Možda ga je ljubav zauvek ućutkala. Kad bih je sada ubio, to ne bi bilo
namerno, već samo užasna nezgoda.

Moraću da budem prekomerno
pažljiv. Nikada, baš nikada, neću moći da dopustim sebi da ne budem.
Moraću da kontrolišem svaki svoj dah. Uvek cu morati da održavam
opreznu distancu.
Neću praviti greške.
Konačno sam razumeo drugu
budućnost. Ranije sam bio zbunjen tom vizijom – šta bi se to moglo
dogoditi što bi prouzrokovalo da Bela postane zatocenik ovom besmrtnom
polu-životu?

Sad - razoren žudnjom za devojkom – mogao sam da
razumem kako bi mozda, u neoprostivoj sebičnosti, zamolio svog oca za
tu uslugu. Da ga pitam da oduzme njen život i njenu dušu, kako bih
mogao da je zauvek zadržim.
Zasluživala je bolje.

Ali video sam još jednu budućnost, još jednu tanku žicu kojom bih možda mogao da idem, ako bih mogao da održavam ravnotežu.
Da li sam to mogao? Da budem sa njom i da je ostavim ljudskim bićem?
Oprezno
sam udahnuo, pa onda još jednom, puštajući da njen miris kola kroz mene
kao vatra. Soba je bila puna njenog parfema; njen prijatan miris ležao
je na svakoj površini. Moja glava je plivala u njemu, ali borio sam se
protiv vrtoglavice. Moraću da se naviknem na ovo, ako sam nameravao da
započnem bilo kakvu vrstu veze sa njom. Još jednom sam udahnuo, plameni
udah.
Gledao sam je kako spava, sve do izlaska sunca iza istočnih
oblaka, planirao i disao.Stigao sam kući upravo onda kad su ostali
otišli u školu. Brzo sam se presvukao, izbegavajući Esmine ispitujuće
oči. Videla je grozničav sjaj na mom licu i osetila je i brigu i
olakšanje.
Moja duga potištenost ju je bolela i bilo joj je drago što se izgleda završila.

Otrčao
sam u školu, stižući par sekundi kasnije od ostalih. Nisu se okrenuli,
iako je barem Alis sigurno znala da sam stajao ovde, u gustom drveću
koje je graničilo trotoar. Sačekao sam dok niko nije gledao, a onda
neprimetno izašao iz šume na parking pun automobile.

Čuo sam Belin kamionet kako brunda iza ugla i zaustavio sam se iza suburbana, odakle sam mogao da gledam, a da ne budem viđen.
Dovezla
se na parking, besno zureći u moj volvo dug trenutak pre nego što se
parkirala na jedno od najudaljenijih mesta, namrgođenog lica.
Bilo je čudno setiti se da je verovatno još uvek bila ljuta na mene, i to sa dobrim razlogom.

Želeo
sam da se nasmejem sam sebi – ili da šutnem samog sebe. Sva moja
planiranja su bila potpuno besmislena, ako i njoj nije bilo stalo do
mene, zar ne? Njen san je mogao biti o nečemu potpuno besmislenom. Bio
sam tolika arogantna budala.

Pa, bilo je mnogo bolje za nju ako
joj nije bilo stalo do mene. To me neće sprečiti da je uhodim, ali daću
joj upozorenje dok to budem radio. Dugovao sam joj to.
Tiho sam pošao napred, pitajući se koji je najbolji način da joj se približim.
Ona je to učinila lakim. Ključ od njenog kamioneta joj je isklizeo niz prste dok je izlazila i upao u duboku baru.
Sagnula se dole, ali ja sam do njega došao prvi, nalazeći ga pre nego što je morala da stavi svoje prste u hladnu vodu.
Naslonio sam se na njen kamionet dok je zurila, a potom se uspravila.

,,Kako ti to uspeva?” pitala je.
Da, još uvek je bila besna.
Ponudio sam joj kljuc. ,,Šta to?
Ispružila je ruku i ja sam ispustio ključ u njen dlan. Duboko sam udahnuo, udišući njen miris.
,,Da se pojaviš iz vedra neba,” razjasnila je.
,,Bela,
nisam ja kriv sto ti imas izuzetno slabu moć zapažanja.” Reči su bile
neozbiljne, skoro šala. Da li je bilo ičega što nije videla?

Da li je čula kako se moj glas obavio oko njenog imena kao da ga miluje?
Besno
me je gledala, ne ceneći moj humor. Njeni otkucaji srca se ubrzaše –
zbog besa? Zbog straha? Nakon trenutka, spustila je pogled.
,,Čemu
onaj zastoj sinoć?” pitala je, ne susrećući moj pogled. ,,Mislila sam
da bi trebalo da se praviš da ne postojim, a ne da me nerviraš do
smrti.”
I dalje veoma besna. Trebaće truda da izgladim stvari s njom. Setio sam se svoje odluke da budem iskren s njom…

,,To
je bilo radi Tajlera, ne radi mene, Morao sam da mu pružim priliku.” A
onda sam se nasmejao. Nisam to mogao da sprečim kad sam pomislio na
njen jučerašnji izraz lica.

,,Ti ‘ izustila je, a onda stala, izgleda previše besna da bi dovršila.
Tu je bio – isti izraz. Ugušio sam još jedan nalet smeha. Već je bila dovoljno ljuta.
,,I
ne pravim se da ne postojiš,” dovršio sam. Bilo je dobro održavati
stvari neobaveznim, zadirkujućim. Neće razumeti ako joj dopustim da
vidi kako sam se stvarno osećao. Preplašio bih je. Morao sam da
kontrolišem svoja osećanja, da održavam stvari opuštenim…
,,Znači, pokušavaš da me iznerviraš do smrti? Budući da Tajlerov karavan nije odradio posao?”
Brzi blesak besa je proleteo kroz mene. Zar je stvarno mogla da veruje u to?
Bilo
je iracionalno od mene da budem tako osuđujući – ona nije znala za
transformaciju koja se dogodila tokom noći. Ali svejedno sam bio besan.

,,Bela, pričaš besmislice,” prasnuo sam.
Lice joj se zarumenelo i okrenula mi je leđa. Počela je da odlazi.
Kajanje. Nisam imao pravo da budem besan.
,,Čekaj,” zamolio sam.
Nije se zaustavila, pa sam je pratio.
,,Izvinjavam
se, to je bilo nepristojno. Ne kažem da nije tačno” – bilo je apsurdno
zamišljati da je želim povređenu na bilo koji način - ,,ali svejedno je
bilo nepristojno što sam to rekao.”
,,Zašto me ne ostaviš na miru?”
Veruj mi, želeo sam da kažem. Pokušao sam.
Oh, i takođe, bedno sam zaljubljen u tebe.
Opušteno.

,,Hteo sam da te pitam nešto, ali si me skrenula sa teme.” Tek sad mi je pao na pamet pravac akcije i nasmejao sam se.
,,Da li ti imas poremećaj podeljene ličnosti?”pitala je.
Mora da je tako izgledalo. Moje raspoloženje je bilo eksplozivno, toliko novih emocija proticalo je kroz mene.
,,Ponovo to radiš,” utvrdio sam.
Uzdahnula je. ,,Dobro onda. Šta hoćeš da pitaš?”
,,Pitao
sam se da li bi možda, one druge subote…” gledao sam kako šok preleće
preko njenog lica i ponovo se nasmejao. ,,Znaš, na dan prolećne igranke
– “
Presekla me je, konačno susrećući moj pogled opet. ,,Da li ti to pokušavaš da budeš duhovit?”
Da. ,,Hoćeš li mi dopustiti da završim?”
Čekala je u tišini, gornjih zuba zarivenih u donju usnu.

Taj
pogled me je na sekundu odvratio. Čudne, nepoznate reakcije su se
zakomešale duboko u mom zaboravljenom, ljudskom srcu. Pokušao sam da ih
rastresem kako bih mogao da igram svoju ulogu.
,,Čuo sam kako
govoriš da moraš u Sijetl tog dana i pitao sam se da li ti treba
prevoz?” ponudio sam. Shvatio sam da, bolje nego da je samo ispitujem o
njenim planovima, mogao bih da ih podelim.

Belo je zurila u mene. ,,Šta?”
,,Da
li želiš prevoz do Sijetla?” Sam u kolima s njom – moje grlo je gorelo
na pomisao toga. Duboko sam udahnuo. Navikni se na to.
,,Sa kim?” pitala je, očiju ponovo krupnih i zbunjenih.
,,Sa mnom, očigledno,” polako sam rekao.
,,Zašto?“
Da li stvarno bio toliki šok što sam želeo njeno društvo? Mora da je dodala najgore moguće značenje mom prethodnom ponašanju.
,,Pa,“
rekao sam sto sam ležernije mogao, ,,Planirao sam da idem u Sijetl u
sledećih nekoliko nedelja, a, da budem iskren, nisam siguran da tvoj
kamionet može to da podnese.“ Bilo je bezbednije da je zadirkujem nego
da dopustim sebi da budem ozbiljan.
,,Moj kamionet radi sasvim
dobro, hvala ti na brizi,“ rekla je istim, iznenađenim glasom. Ponovo
je počela da odlazi. Održavao sam korak s njom.
Nije zapravo rekla ne, tako da sam igrao na tu prednost.

Hoće li reći ne? Šta ću uraditi ako kaže?
,,Ali može li tvoj kamionet da stigne tamo s jednim rezervoarom?“
,,Ne vidim zašto se to tebe tiče,“ zarežala je.
To i dalje nije bilo ne. Srce joj je ponovo brže zakucalo, dah joj se ubrzao.
,,Nepotrebno trošenje ograničenih resursa se tiče svakoga.“
,,Iskreno, Edvarde, ne mogu da te pratim. Mislila sam da ne želiš da budeš moj prijatelj.“
Drhtaj je prošao kroz mene kada je izgovorila moje ime.
Kako da održavam stvari opuštenim, a da u isto vreme budem iskren? Pa, bilo je važnije biti iskren. Posebno kod ove stvari.

,,Rekao sam da bi bilo bolje da nismo prijatelji, a ne da to ne želim.“
Oh, hvala, sad si mi sve razjasnio,“ rekla je sarkastično.
Zaustavila se, ispod ivice krova kafeterije, i ponovo susrela moj pogled. Otkucaji srca joj se ubrzaše. Da li se plašila?
Pažljivo
sam izabrao reči. Ne, nisam mogao da je ostavim, ali možda će ona biti
dovoljno pametna da ostavi mene, pre nego što bude bilo prekasno.

,,Bilo
bi ti… razboritije da ne budeš moj prijatelj.” Zureći u istopljenu
čokoladnu dubinu njenih očiju, izgubio sam kontrolu nad opuštenim.
,,Ali umoran sam od nastojanja da se držim podalje od tebe, Bela.” Ove
reči su gorele sa previše žestine.
Disanje joj je zaustavilo, i bio
je potreban sekund da ponovo započne, što me je zabrinulo. Koliko sam
je preplašio? Pa, saznaću.

,,Hoćeš li ići u Sijetl sa mnom?” pitao sam, da raščistim stvari.
Klimnula je glavom, a srce joj glasno zalupa.
Da. Meni je rekla da.
A onda me je svesnost porazila. Koliko će je ovo koštati?
,,Stvarno
bi trebalo da se držiš podalje od mene,” upozorio sam je. Da li me je
čula? Da li će pobeći od budućnosti koju sam imao za nju? Zar nisam
mogao ništa da uradim da je spasem od sebe?
Opušteno, viknuo sam na sebe. ,,Vidimo se na času.”
Morao sam da se koncentrišem da ne bih potrčao dok sam lebdeo.